Anka Brazilijanka

Anka je sedmogodišnja devojčica bez roditelja koju su iz sirotišta svojoj kući odveli, za nju tada nepoznati, gospodin i gospođa. Međutim, Anka nije srećna, želi roditelje koje će voleti, koji će nju voleti, želi da se brinu o njoj kao što roditelji brinu i staraju se o svojoj deci. Anka će, uz neizbežne peripetije, svojom upornošću, strpljivošću, nežnošću ali pre svega zahvaljujući ogromnoj ljubavi koju želi da podeli stići do onoga što je najviše želela – da ima dom, roditelje i da oseti njihovu toplinu i ljubav.

Iz knjige
Sredina je meseca avgusta. Upravo završava neobično vruć dan. Sunce se zapliće u gusto granje mlade šume na brdu. Začas nestaje. Kao da je zalutalo u šumi mladih, lepih grabića, luta i luta celu noć dalje hrastikom i bukvikom da se napokon veselo i nasmejano pokaže ujutro na suprotnoj strani, na istoku, iznad daleke planine. Sunce se zaplelo u granje, ali kao da se otima. Baca zrake uvis, koje osvetljuju crvenim svetlom selo na suprotnom brdu, a ovde, blizu mlade šume na ciglani visoki dimnjak, iz kojeg suklja crn dim. Ispod šume i ciglane široke su livade s potočićem. U livadama cvate otava. Milioni svetlo ljubičastih cvetova. Dahnu svi još jednom teškim mirisom, a onda se utope u letnjoj magli. Livade su pune vrba i hrastova međaša. Na njima se šćućurile na počinak umorne divlje grlice. Trzaju se u snu i otvaraju kapke na okicama samo onda, kad auto projuri i zasmrdi putem koji je grubo presekao prirodu tvrdim kamenom i debelom prašinom.

Sunce je savladano i zarobljeno u gustim krošnjama šume. Selo i dimnjak ciglane nisu više osvetljeni posljednjim zracima. U selu na suprotnom brdu već su neke kuće rasvetljene. Psi odande laju. Voz projuri prugom posred livada. Tutanj vagona, huktanje stroja i cvilenje točkova na zaokretu uznemiri ptičice u grmlju uz potok. One izlete van u mrak i vrate se opet. Sova izleti iz šume u večernji mrak. U lov prema selu. Veliki kukac jelenak putuje od hrasta do hrasta međaša. Šišmiši se igraju radnika iznad puta, Mali svinjari i kravari teraju stoku s paše. Nabacuju se kamenjem na šišmiše, pucketaju dugim bičevima, kriče, uzvikuju. Za njima stajski vonj domaćih životinja, miris kravljeg mleka, sira i crvenog luka iz pastirskih kožnatih torbi. Iza njih se diže prašina. U livadi i u šumi sada nastaje posvemašnji mir. Njega remeti jedino kapljica rose koja se stvara i skliže s lista na list pa na usta male zelene žabice gatalinke.

Da, sada bi ovde u ovoj pitomoj dolinici nastao mir ispred kratke letnje noći, kad ga ne bi prekidali uzvici radnika na ciglani koju je podigao bogat čovek iz sela upravo tu iznad livade, a ispod mlade šume. Ciglarski radnici nisu iz ovih sela u blizini. Seljaci odavde mogu živeti od prihoda sa svog zemljišta tako, da nisu gladni goli i bosi, pa ne vole da rade na ciglani, jer je taj posao u zemlji i peći nečist, a težak pod teretom blata i cigle. Ubija u čoveku mladost, radost i život pre reda....