Алекса Шантић: Ми знамо судбу

МОЈА ЉУБАВ

Сад је љубав моја једна вила тмурна

Осамљена, пуста, паучљива, бона…

Више руже жуте не машу с балкона,

Ни кактуси рујни из мраморних урна.



У стреси се крова гнезде миши слепи;

У прозор свијех, расклимана, гњила;

Ко у мртве тице висе оба крила,

А по њима паук своје мреже лепи.