Адам и Ева

АДАМ И ЕВА

Сликар Агејев је одсео у хотелу у једном северном граду, дошао је овамо да слика рибаре. Град је био широк. Широки су били његови трагови, улице, булевари, и град је због тога изгледао пуст.

Била је јесен. Изнад града, изнад сивомрких шума превучених влажном маглом вукли су се са запада ниски искидани облаци, по десет пута на дан почињала је киша, и језеро се дизало изнад града као стена од олова. Ујутру је Агејев дуго лежао, пушио наште срца, гледао у прозор. Низ окна су се сливали млазеви кише, кровови кућа у низину сумрачно су се беласали, одсликавајући небо. У соби се тешко осећало на дуван и на још нешто хотелско. Агејева је болела глава, у ушима му није престајало да зују, осећао је пробадање у срцу …