Возови, снови и сећања

Нова књига Гордане Влаховић Возови, снови и сећања, исписана на граници есејистичког и прозног, уверљиво и меланхолично нас враћа у свет железнице и прича о возовима. Полазећи од прича великана светске и наше књижевности, наоко конципирана есејистички, као мали преглед романа и прича о путовањима возом, ова књига нас уводи у властиту причу, у дубински лични регистар у коме се књижевност и стварност, доживљај личне приче и прочитаног, стапају у једно, у свет који данас искрсава пред нама као мултипликовани коментар.

Самеравајући свет железничке станице на којој је одрасла са светом осмотреним дуж пруга и станица из литературе, ауторка нам отвара један антологијски дијалог са импозантним списком писаца који су се нашли у њеној причи о возовима – Марк Твен, Вилијам Фокнер, Маргерит Дирас, Александар Макин, Исидора Секулић, Милош Црњански, Растко Петровић, Данило Николић, Антоније Исаковић, Данило Киш, Слободан Селенић, Филип Давид, Младен Марков, Александар Тишма, Драгослав Михаиловић, Воја Чолановић, Живојин Павловић, Радован Бели Марковић, Милисав Савић, Мирко Демић, Драган Јовановић Данилов... Заједничка мисао за све ове писце јесте да је путовање отац свакој причи... А приче су различите: веселе, тужне, сетне, трагичне. Као и овај свет, уосталом.

„Већина возова из прича српских писаца више не јури пругама. Из разних разлога. Возови према Косову једва да стижу до Звечана. И то ретко, са два-три вагона. Нема више возова за Венецију, Цариград, Солун, Атину, Букурешт. Остаје још да се путује у сновима. Кроз литературу. Остаје нам ова занимљива, узбудљива књига Гордане Влаховић.” – Милисав Савић