Аутор: Бранислав Нушић
Страна: 447
► Остали детаљи

Из предговора Аутобиографије

Ја мислим да уопште нема смисла писати предговор аутобиографији. Ако живот човечји и има какав предговор, он је тако интимне природе да се о њему уопште и не пише. Али се мени предговором ваља оправдати што сам предузео овај посао — писање биографије — којим се обично баве пропали политичари, прогнани владари, беспослени пензионери, бивше дворске даме и чланови академије наука. И ето, тога оправдања ради, ја морам ову прву главу посветити предговору. – Бранислав Нушић

Из предговора романа Хајдуци

Пођох једном своме пријатељу да га посетим, али не затекох тамо ни њега ни његову госпођу, већ њихову дечицу. Села деца на кућни праг, читају неку књигу и смеју се. Узех да видим и изненадих се кад видех да читају једну од мојих књига, која није никако намењена деци. Истргох им књигу из шака уз речи:
Ово није за децу, ово ја нисам написао за вас!
Е, па ви напишите нешто и за нас! рећи ће ми дечица.
Добро. Дајте ми реч да ово нећете читати, а ја вама дајем реч да ћу написати нешто за вас.

И ево, ја откупљујем дату реч. Пружам дечици књижицу која их може утолико више занимати ако им кажем да ова прича није потпуно измишљена, већ да сам је ја, у своме детињству, одистински преживео, а то ће рећи да ова прича описује живот деце која су данашњим њеним читаоцима дедови.

Ако се моји мали читаоци из ове приче немају чему поучити, извесно је да ће се имати чему насмејати. Највише, можда, мени. Ја ћу се томе њиховом смеху радовати, јер дечји смех је највећа радост старости.

1. октобар 1933. године
Чика Нушић
Београд