Аутор: Александар Север
Страна: 276
► Остали детаљи

САДРЖАЈ
Увод, 5

Део први
1954-1958. Рођење и успостављање КГБ, 7

Глава прва. Почетак, 10
Глава друга. Казнени мач Лубјанке, 25
Глава трећа. Заштита државних тајни у периоду реформи, 38
Глава четврта. У тајној служби код Никите Хрушчова, 43

Део други.
1959-1976., ЈСомитет”, 64

Глава пета. Основни закон Лубјанке, 65
Глава шеста. ТАСС је овлашћен да објави: спољне и унутрашње претње, 98
Глава седма. Обавепггајци из провинције, 103
Глава осма. Народни гардисти са Лубјанке против кинеских шпијуна, 112
Глава девета. Специјалци на фронтовима „хладног рата”, 112
Глава десета. Полигичка репресија под Никитом Хрушовом и Леонидом Брежњевом, 148

Део трећи.
1977—1984. Златне године Лубјанке, 160

Глава једанаеста. Ко је руководио комитетом, 161
Глава дванаеста. Из Јасењева се видео цео свет, 165
Глава тринаеста. Са киме су ратовали чекисти, 187
Глава четрнаеста. Лов на „Тигра” у планинама Авганистана, 217
Глава петнаеста. Пета управа против дисидената, 225
Глава шеснаеста. Олимпијске игре чекиста, 243


УВОД

„По чему се обавештајац разликује од обичног човека?,>
„Први, када сапштава сензационалну вест увек додаје фразу: „Прочитао сам у јутарњим новинама.”

Ову шалу је средином деведесетих година прошлог века аутору испричао високи службеник Лубјанке. Тада смо осуђивали скандал изазван појавом књиге посвећене историјату радиоелектронске присмотре у руским књижарама. Аутори те монографије оптужени су за одавање државних и службених тајни. Обојица су служили у ФАПСИ-ју (1) - организацији која се бавила не само „организацијом и осигурањем криптографске и инжењерско-техничке безбедности шифрованих комуникација у Руској Федерацији и њеним заграничним испоставама” него и радиошпијунажом - „организовањем и управљањем спољном обавепггајном делатношћу у области шифрованих, тајних и других облика специјалних комуникација уз употребу радиоелектронских средстава и метода.”

Ауторе скандалозне књиге није спасло чак ни то пгго су све изнесене чињенице биле непознате само читаоцима у домовини. На Западу су за успехе и неуспехе сарадника Осме (шифрантске) и Шеснаесте (радиоелектронске везе) управе КГБ-а знали још у време „хладног рата”. Баш тада се појавило мноштво публикација које су се позивале на сараднике ФАПСИ-ја. Истина, „зли језици” су установили да је основни вид „напада” на ауторе - завист појединих начелника те управе. У последњој деценији прошлог века било је модерно, престижно и уносно писати о пословима и људима Комитета државне безбедности СССР. Баш тада је домаће књижевно тржиште преплављено мемоарима чекиста и „исповестима” пребега, озбиљним и тенденциозним монографијама руских и иностраних историчара, резултатима сензационалистичких новинарских истрага.
Прошло је неколико година и већина руских читалаца је изгубила занимање за ту тему. Можда и због тога што су чекисте са страница књига и екрана телевизора потиснули нови, јунаци нашег времена”: „буразери” и „пандури”. Њихови доживљаји су ближи и разумљивији савременом житељу Русије.

Други разлог - разочарење у КГБ. Ако је Лубјанка била тако моћна организација, како је могла да допусти распад Совјетског Савеза? Значи да су били измишљени сви подвизи чекиста на фронтовима „хладног рата”. За ишчезавање СССР-а с политичке карте света и катастрофу с краја осамдесетих и почетка деведесетих година двадесетог века нису криви чекисти, него руководство земље, које је све то допустило. Чекисти, као и њихови претходници - жандарми у Руској империји - били су тек мач и штит у рукама владара. Они су увек испуњавали вољу императора или генералног секретара. Да је у зиму 1916-1917. Николај П завео дикгатуру у земљи, не би било Фебруарске револуције и Октобарског преврата. Друго је питање запгго је последњи руски цар био неодлучан и неспособан за такав чин. Мало ко зна да је министарство полиције последњих година постојања руске империје било савршено обавештено о свему што је долазило из крила опозиције.

Трећи разлог - већина тајни Лубјанке већ је разоткривена и зато неће бити бурних сензација. Да, то је заиста тако. Зато у овој књизи постоји много недовољно познатих страница историје Комитета државне безбедности СССР.

1 ФАПСИ - владина савезна агентура за комуникације и информа-ције при председништву Руске Федерације. Чиниле су је 1991. го-дине Осма (шифрантска) и Шеснаеста (радиоелектронске везе) управа КГБ-а СССР-а. Ушла је у еастав ФСБ РФ 2003. године. -Прим. аутора.


ДЕО ПРВИ

1954-1958.
РОЂЕЊЕ И УСПОСТАВЉАЊЕ КГБ

Педесете године прошлог века обухватају многе важне догађаје у историји наше земље. Смрт Јосифа Стаљина, кратки боравак на власти Лаврентија Берије, демаскирање „култа личности” од стране Никите Хрушчова, прво политичко „отопљавање”... и рођење Комитета државне безбедности. Баш тада је уобличена његова структура и принципи деловања, који су се одржали неизмењени током скоро четрдесет година до јесени 1991. године.

Такође се ситуација динамично мењала и у бази главног противника, Сједињених Америчких Држава и њихових савезника. На пример, у јануару 1956. године при председнику САД формиран је Савет консултаната за периодично разматрање питања обавепггајних делатности у иностранству. Ширио се и обавепггајни апарат Енглеске. У годинама од 1955. до 1957. створене су четири нове управе, чија је основна делатност била усмерена против социјалистичких држава. Од 1957. до 1958. године спроведена је велика реорганизација обавепггајних и контраобавепггајних органа Француске. Један од основних разлога за реформу била је неопходносг испуњења задатака који су произилазили из члансгва државе у НАТО. „Организација Хелена” налазила се у полуилегалном положају обавештајне службе Савезне Републике Немачке до 1956. године када је укључена у структуру државних органа управе Западне Немачке. За разлику од прве поратне деценије, када је западнонемачка обавепггајна служба водила тактичку шпијунажу на територији Мађарске, Немачке Демократске Републике и Чехословачке, сада је почела да спроводи обавештајне операције на територији Совјетског Савеза...


ЗАКЉУЧАК

Наша земља има само два савезника - своје оружане снаге и органе државне безбедности. Први је штите од спољних претњи, а други - од унутрашњих. Када је по-стојао Совјетски Савез, оба савезника су се носила са за-дацима који су им додељени. Да, временом смо платили веома високу цену за ратне подвиге, али то је била пре-тензија владалаца, а не војника или чекиста, без обзира какве положаје су заузимали у годинама „хладног рата” -редова или опуномоћеног оперативца, или генерала арми-је и начелника управе. Они су испунили своју обавезу. И за њих је реченица: „Професија је - да се пггити домови-на” - постала животни мото. Баш тим људима је и посве-ћена ова књига.