МИКРО КЊИГА
    од 1984. год.
    ✚ Православни подсетник
    ♥ Lista želja
    Билтен
    Форум
    Контакти и питања
    Knjige▹PravoslavljeСвети оциПајсије Величковски

    Prikaži 5 puta
    veću sliku


    Свети Пајсије Величковски: Човек иза Добротољубља, 2. допуњено издање
    Уз књигу се добија поклон икона Св Пајсија у боји


    САДРЖАЈ

    Предговор, 5
    Увод у друго издање иа енглеском језику, 8
    Увод, 10

    РОЂЕНИ ПОЛТАВАЦ 1722-1743, 21
    ВЛАШКИ СКИТОВИ 1743-1746, 41
    СВЕТА ГОРА 1746-1763, 53
    МАНАСТИР ДРАГОМИРНА 1763-1775, 101
    МАНАСТИР СЕКУЛ 1775-1779, 151
    МАНАСТИР ЊАМЕЦ 1779-1794, 169
    ДОБРОТОЉУБЉЕ, 229
    НАСЛЕЂЕ СВЕТОГ ПАЈСИЈА, 239

    Додатак
    СВЕТИ ГЕРМАН АЉАСКИ И ПАЈСИЈЕВ УТИЦАЈ У АМЕРИЦИ, 286

    Додатак
    Митрополит Јеротеј (Влахос)
    ПРЕПОДОБНИ ПАЈСИЈЕ ВЕЛИЧКОВСКИ - ВЕЛИКИ ОТАЦ ИСИХАСТА, 288

    Из­вор­но из­да­ње књи­ге Бла­же­ни Пај­си­је Ве­лич­ков­ски, ко­ју је пре­вео о. Се­ра­фим Ро­уз, нај­пре се по­ја­ви­ло 1972. го­ди­не као се­ри­јал, и то у спо­мен 250-го­ди­шњи­це ро­ђе­ња св. Пај­си­ја, док је у об­ли­ку књи­ге штам­па­но 1976. го­ди­не. Овај по­ду­хват је ре­зул­тат ве­ли­ког тру­да издавачā, а при­ми­тив­ни усло­ви у ко­ји­ма су ра­ди­ли упра­во под­се­ћа­ју на те­шко­ће ко­је је св. Пај­си­је под­но­сио у на­по­ру да све­то­о­тач­ку му­дрост учи­ни до­ступ­ном са­вре­ме­ном мо­на­штву. Ка­да је свет ен­гле­ског го­вор­ног под­руч­ја са­знао за св. Пај­си­ја, он је био про­сла­вљен у це­лој ва­се­ље­ни као све­ти­тељ. И упра­во у Ма­на­сти­ру св. Пај­си­ја у Мол­да­ви­ји, на чу­де­сан на­чин обре­те­не су мо­шти за ко­је се ве­ру­је да су ње­го­ве.

    Из­вор­ну би­о­гра­фи­ју св. Пај­си­ја, ко­ја слу­жи као осно­ва за све по­то­ње вер­зи­је ње­го­вог жи­ти­ја, на­пи­сао је ње­гов не­по­сред­ни уче­ник Ми­тро­фан на сло­вен­ском је­зи­ку. Она је по­ста­ла оми­ље­на и ме­ђу сло­вен­ским и ме­ђу мол­дав­ским мо­на­си­ма. За­сно­ва­на је на из­вор­ним ру­ко­пи­си­ма ауто­би­о­гра­фи­је св. Пај­си­ја, ко­ја при­по­ве­да са­мо о пр­вом раз­до­бљу ње­го­вог жи­во­та, пре до­ла­ска на Све­ту го­ру. Уско­ро су усле­ди­ле три дру­ге би­о­гра­фи­је, укљу­чу­ју­ћи и оне на ру­ском Иса­ка Учи­те­ља и Гри­го­ри­ја IV, ми­тро­по­ли­та угар­ско-вла­шког, као и не­скра­ће­ну сло­вен­ску вер­зи­ју схи­мо­на­ха Пла­то­на. Ова је има­ла ве­ли­ки ти­раж ме­ђу сло­вен­ским уче­ни­ци­ма св. Пај­си­ја. Ту вер­зи­ју је ко­нач­но по­но­во ис­пра­вио Иван В. Кир­је­јев­ски и не­ки мо­на­си из Оп­тин­ског ма­на­сти­ра, та­ко да је об­ја­вље­на као књи­га у из­да­њу Оп­тин­ског ма­на­сти­ра 1847. го­ди­не, за­јед­но са не­ким спи­си­ма св. Пај­си­ја и ње­го­вог стар­ца, оца Ва­си­ли­ја Мер­ло­по­љан­ског. Упра­во та по­след­ња вер­зи­ја схи­мо­на­ха Пла­то­на, на­зва­на ‘оп­тин­ска’, са­да се на­ла­зи пред чи­та­о­цем. Пре­ве­де­на на ен­гле­ски у вре­ме ка­да је ауто­би­о­гра­фи­ја св. Пај­си­ја би­ла не­до­ступ­на и сма­тра­на из­гу­бље­ном, са­да­шња оп­тин­ска вер­зи­ја је про­ши­ре­на и ис­пра­вље­на из дру­гих из­во­ра, на­ро­чи­то из пи­са­ма са­мог св. Пај­си­ја.

    Мо­нах Ге­ра­сим,
    на дан упо­ко­је­ња св. Пај­си­ја, 1993.
    Ма­на­стир св. Гер­ма­на Аља­ског,
    Пла­ти­на, Ка­ли­фор­ни­ја


    Два­де­сет пр­вог де­цем­бра 1972. го­ди­не обе­ле­же­на је 250-го­ди­шњи­ца ро­ђе­ња схи­ар­хи­ман­дри­та Пај­си­ја Ве­лич­ков­ског. Ова из­у­зет­на го­ди­шњи­ца про­шла је го­то­во пот­пу­но не­при­мет­но у пра­во­слав­ном све­ту, ко­ји је та­ко за­у­зет сво­јим свет­ским про­бле­ми­ма и са­мом бор­бом за оп­ста­нак. Па ипак, за пра­во­слав­не хри­шћа­не 20. ве­ка не­ма зна­чај­ни­јег Све­тог Оца по­след­њих вре­ме­на од бла­же­ног Пај­си­ја Ве­лич­ков­ског. То ни­је са­мо због ње­го­вог све­тог жи­во­та; не са­мо за­то што је, као дру­ги све­ти, Гри­го­ри­је Па­ла­ма, бра­нио иси­ха­стич­ко ба­вље­ње ум­ном Ису­со­вом мо­ли­твом; не са­мо за­то што је, кроз ве­ли­ки број сво­јих уче­ни­ка на­дах­нуо об­но­ву мо­на­штва 19. ве­ка, чи­ји се про­цват нај­ви­ше огле­дао у све­тим стар­ци­ма Оп­тин­ског ма­на­сти­ра − но пре све­га за­то што је пре­у­сме­рио па­жњу пра­во­слав­них хри­шћа­на на из­во­ре све­тог пра­во­сла­вља, ко­ји су је­ди­на осно­ва истин­ског пра­во­слав­ног жи­во­та и ми­сли, и про­шлих и са­да­шњих вре­ме­на, и мо­на­ха и ла­и­ка.

    Упра­во су ти из­во­ри бо­жан­ског Пи­сма и спи­си Све­тих Ота­ца осно­ва це­ло­куп­ног истин­ског пра­во­сла­вља на­шег вре­ме­на. По­сма­трач пра­во­слав­ног све­та да­нас мо­же са­свим ла­ко ви­де­ти шта „пра­во­сла­вље“ по­ста­је ка­да ови из­во­ри не чи­не осно­ву ње­го­вог жи­во­та и ми­сли.

    Са­ми след­бе­ни­ци не­про­све­ће­ног об­ре­да су не­ду­жни; они са­мо при­хва­та­ју оно што им је „пре­да­то“. Но по­што не ви­де зна­че­ње и не по­зна­ју из­во­ре оно­га што им је пре­да­то, они се ла­ко мо­гу за­ве­сти у за­блу­ду, при­ма­ју­ћи оне оби­ча­је, ко­је је Цр­ква до­пу­сти­ла са­мо ра­ди снис­хо­ђе­ња или ико­но­ми­је, као да су они не­што што је нај­бо­ље у пра­во­сла­вљу, или пак оне исто та­ко не­пра­вил­не оби­ча­је свог не­дав­ног ино­слав­ног по­ре­кла и на­дах­ну­ћа, за­јед­но са чи­стим и зна­чај­ним пра­во­слав­ним оби­ча­ји­ма пре­да­тим од Све­тих Ота­ца. Под стро­гим али му­дрим па­сти­ри­ма, та­кви љу­ди се мо­гу до­ве­сти до исти­ни­тог пра­во­слав­ног пу­та; али у на­ше вре­ме, у ко­ме је ши­ро­ко рас­про­стра­ње­но нео­д­го­вор­но цр­кве­но ру­ко­во­ђе­ње, ти љу­ди се че­шће по­сте­пе­но од­во­де на пут још ве­ћег и бе­сми­сле­ни­јег но­ва­че­ња и ре­фор­ме, а нај­ја­сни­ји при­мер је­сте Грч­ка ар­хи­е­пи­ско­пи­ја у Аме­ри­ци, у ко­јој су клу­пе, ор­гу­ље и уни­јат­ска ду­хов­ност и бо­го­сло­вље по­ста­ли но­ви „оби­ча­ји“ не­срећ­них љу­ди од ко­јих је у ства­ри укра­де­на пра­во­слав­на ве­ра.

    Но у још го­рем ста­њу су они ко­ји ни­су уко­ре­ње­ни у истин­ским из­во­ри­ма све­тог пра­во­сла­вља, а за­у­зи­ма­ју по­ло­жа­је па­сти­ра и бо­го­сло­ва, и сво­јим „уче­ним не­зна­њем“ те­же да ру­ко­во­де па­ством по не­кој да­на­шњој ин­те­лек­ту­ал­ној стру­ји. Та­кве су во­ђе „ха­ри­змат­ског по­кре­та“, по­не­се­не ис­ку­ством са­гла­сним са про­те­стан­ти­змом и па­пи­змом, а ко­је они ко­ји су уко­ре­ње­ни и жи­ве по Све­тим Оци­ма ла­ко мо­гу пре­по­зна­ти као са­тан­ску об­ма­ну. Та­кви су та­ко­ђе „бо­го­сло­ви“ „па­ри­ске“ и дру­гих мо­дер­ни­стич­ких шко­ла ко­ји су се, одо­ма­ће­ни у ино­слав­ном на­чи­ну рaзмишљaња и жи­во­та, др­зну­ли да са­ми пред­ста­ве Све­те Оце по из­о­па­че­ном мо­дер­ном схва­та­њу, не пре­но­се­ћи њи­хо­ву истин­ску по­ру­ку ни­ти укус пра­во­сла­вља, да­ју­ћи пре њи­хо­ву ака­дем­ску ка­ри­ка­ту­ру ко­ја до­ли­ку­је са­мо пре­зен­та­ци­ји по де­ка­ден­тим еку­мен­ским са­ло­ни­ма и бе­жи­вот­ним ака­дем­ским ча­со­пи­си­ма.

    Оба ова ти­па „пра­во­сла­ва­ца“ за­пра­во су „од­се­че­на“ од из­во­ра пра­во­сла­вља и та­ко по­ма­жу и дру­ги­ма да се од­се­ку од истих. По­крет истин­ског пра­во­сла­вља у на­шем вре­ме­ну све ја­сни­је ви­ди по­тре­бу да се одво­ји од овог ла­жног пра­во­сла­вља или по­лу­пра­во­сла­вља и да по­но­во на­ђе сво­је ко­ре­не у ве­ро­до­стој­ним и нео­сквр­ње­ним из­во­ри­ма пра­во­сла­вља, Све­тим Оци­ма. И упра­во је то бла­же­ни Пај­си­је ви­део и учи­нио, што га чи­ни кључ­ном фи­гу­ром за нас да­нас.

    Уз­љу­бив­ши Све­те Оце и истин­ску пра­во­слав­ну по­бо­жност у де­тињ­ству, бла­же­ни Пај­си­је је као се­дам­на­е­сто­го­ди­шњак ви­део да чак и у нај­бо­љој пра­во­слав­ној шко­ли у Ру­си­ји ње­му ни­је би­ло да­то чи­сто уче­ње све­тог пра­во­сла­вља из све­то­о­тач­ких из­во­ра, већ не­што по­лов­но, пра­ће­но бес­ко­ри­сном па­ган­ском на­у­ком. Да­ље, ви­део је да се пре­на­гла­ша­ва фор­мал­на стра­на цр­кве­ног по­сто­ја­ња, у ве­ли­кој ме­ри пот­по­мог­ну­та од Вла­де, ко­ја је по­ку­ша­ва­ла да од Цр­кве на­пра­ви „оде­ље­ње“, др­жав­но ми­ни­стар­ство, по­др­жа­ва­ју­ћи иде­ју да цр­кве­на ли­ца, све­штен­ство, па чак и мо­на­штво, за­у­зи­ма­ју од­ре­ђе­но ме­сто у устрој­ству цр­кве­не ор­га­ни­за­ци­је. Ово пре­на­гла­ша­ва­ње ствар­ног али не­сум­њи­во дру­го­сте­пе­ног ви­да цр­кве­ног жи­во­та стре­ми­ло је да за­мра­чи оно што је пре­вас­ход­но: љу­бав и рев­ност пре­ма истин­ском пра­во­сла­вљу и истин­ској бла­го­че­сти­во­сти, ко­је пред­ста­вља­ју на­да­ху­ће за сва­ког искре­ног пра­во­слав­ног хри­шћа­ни­на, би­ло да је све­ште­ник, мо­нах или ла­ик. Ви­дев­ши те­шко­ћу у де­ла­њу са љу­ба­вљу и рев­но­шћу у Ру­си­ји ње­го­вог вре­ме­на, Пај­си­је на­пу­шта сво­ју отаџ­би­ну у по­тра­зи за ме­стом где је ње­го­ва не­жна пра­во­слав­на свест мо­гла да са­зри у бла­го­сло­ве­ној сло­бо­ди и при­ли­ци да до­би­је по­у­ку и на­дах­ну­ће из нео­сквр­ње­них из­во­ра пра­во­сла­вља. Ду­хов­но са­зрев­ши, бла­же­ни Пај­си­је ће по­том и сâм по­ста­ти из­вор и ра­сад­ник ве­ли­ке мо­на­шке и све­то­о­тач­ке об­но­ве Све­те Ру­си­је 19. ве­ка. Истин­ска све­то­о­тач­ка ду­хов­ност и ње­но иси­ха­стич­ко пре­да­ње, сва­ка­ко се ни­ка­да ни­су уга­си­ли у Ру­си­ји, чак ни у 18. ве­ку, до­бу ла­жног про­све­ће­ња, ка­да је ца­ри­ца Ка­та­ри­на за­тво­ри­ла ве­ћи­ну пра­во­слав­них ма­на­сти­ра и стро­го кон­тро­ли­са­ла пре­о­ста­ле. Не, Ру­си­ја је оп­ста­ла и пру­жи­ла плод­но тло на ко­јем су и при­мер бла­же­ног Пај­си­ја и ње­го­ви уче­ни­ци до­не­ли ве­о­ма уз­ви­ше­не ду­хов­не пло­до­ве. Али, би­ло је нео­п­ход­но да све­то­о­тач­ке пче­ле ве­ли­ког Пај­си­ја, вра­ћа­ју­ћи по­лен истин­ског и сло­бод­ног пра­во­слав­ног пре­да­ња под мно­го по­год­ни­јом кли­мом 19. ве­ка, учи­не да до­ма­ће ру­ско др­ве­ће ро­ди та­кве чу­де­сно бо­га­те ду­хов­не пло­до­ве.

    Да­на­шње ста­ње пра­во­сла­вља знат­но је дру­га­чи­је, и мно­го го­ре не­го што је то би­ло у вре­ме стар­ца Пај­си­ја. Уме­сто фа­са­де па­га­ни­зма и ла­тин­ства, ко­је у ства­ри ни­ка­да ни­је до­спе­ло у ср­це пра­во­сла­вља, да­нас има­мо пре­о­вла­ђу­ју­ћу ат­мос­фе­ру мо­дер­ни­стич­ког ино­сла­вља и бес­кич­ме­ног „иде­ња у ко­рак с вре­ме­ном“, што је та­ко ду­бо­ко про­би­ло у са­мо ср­це не­ких пра­во­слав­них Цр­ка­ва, та­ко да је си­гур­но да се оне не­ће опо­ра­ви­ти, а њи­хо­ва де­ца ће би­ти ли­ше­на пра­во­сла­вља, и не зна­ју­ћи шта су из­гу­би­ла. Уме­сто те­шке ру­ке вла­ди­не би­ро­кра­ти­је, ви­ди­мо још те­жу ру­ку псе­у­до­хри­шћан­ског и па­ган­ског на­чи­на жи­во­та ко­ји ли­ша­ва пра­во­слав­не хри­шћа­не не­че­га што је би­ло не­так­ну­то у вре­ме бла­же­ног Пај­си­ја: пра­во­слав­не по­бо­жно­сти, пу­но­ће хри­шћан­ског на­чи­на жи­во­та. И оно што чи­ни чи­та­ву си­ту­а­ци­ју прак­тич­но не­мо­гу­ћом је­сте то што нас спо­па­да­ју са­мо­зва­ни ре­фор­ма­то­ри и об­но­ви­те­љи ко­ји не по­зна­ју, не осе­ћа­ју ни­ти љу­бе оно што пра­во­сла­вље је­сте и ко­ји би же­ле­ли да „об­но­ве“ вер­не по по­след­њој мо­ди про­те­стант­ске на­у­ке и по­бо­жно­сти. Да­на­шњи пра­во­слав­ни се­дам­на­е­сто­го­ди­шњак обич­но ни­је вас­пи­тан пра­вил­но и са­ве­сно у пра­во­слав­ној на­у­ци и по­бо­жно­сти, или ако је­сте, све ја­чи тем­по па­га­ни­зо­ва­ног мо­дер­ног жи­во­та сна­жно де­лу­је, та­ко да не­ги­ра ње­го­во вас­пи­та­ње; обич­но ни­је за­во­лео Све­те Оце и бо­го­слу­же­ња од де­тињ­ства, као ни жуд­њу за ви­шим, и те­шко да има где да се обра­ти да би ис­пра­вио не­до­стат­ке вас­пи­та­ња и око­ли­не: ма­ло је ве­ро­ват­но да ће ијед­на од бо­го­сло­ви­ја у сло­бод­ном све­ту, осим ру­ске бо­го­сло­ви­је у ма­на­сти­ру Све­те Тро­ји­це (Џор­дан­вил, Њу­јорк), и по­ку­ша­ти да му дâ обра­зо­ва­ње у истин­ском пра­во­сла­вљу. За та­квог мла­ди­ћа ко­ји ни­је ду­бо­ко утвр­ђен у пра­во­сла­вљу, људ­ска стра­на Цр­кве пре­че­сто по­ста­је цен­тар па­жње. Уче­ста­ле сит­не пре­пир­ке и не­прав­де ме­ђу цр­кве­ним љу­ди­ма че­сто су до­вољ­не да пот­пу­но од­вра­те ње­го­ву па­жњу од Цр­кве, или, ако је у ње­му оста­ло иоле ин­те­ре­со­ва­ња за ве­ру – да га окре­ну ка јед­ном од да­на­шњих „на­пред­них“ вер­ских или дру­штве­них кул­то­ва, или пак ка ши­ро­ко ре­кла­ми­ра­ном жи­во­ту дро­га и не­мо­ра­ла.

    За­и­ста, да­нас нам је да­ле­ко по­треб­ни­је да се вра­ти­мо из­во­ри­ма истин­ског пра­во­сла­вља не­го што је то би­ло по­треб­но све­том Пај­си­ју! На­ша си­ту­а­ци­ја је без­на­де­жна! Па ипак, ми­лост Бож­ја нас не на­пу­шта, чак се и да­нас мо­же ре­ћи да по­сто­ји по­крет истин­ског пра­во­сла­вља ко­је све­сно од­ба­цу­је рав­но­ду­шност, но­ва­че­ње и пот­пу­ну апо­ста­зи­ју, про­по­ве­да­ну од стра­не свет­ски по­зна­тих пра­во­слав­них „те­о­ло­га“ и „ар­хи­је­ре­ја“, и ко­је стре­ми ка ви­шем од „уоби­ча­је­ног“ пра­во­сла­вља, не­моћ­ног пред же­сто­ким на­па­дом све­та до­бро уве­жба­ног у уни­шта­ва­њу ду­ша. На­рав­но, исти­на је да ви­ше не по­сто­ји свет на­дах­нут све­тим пра­во­сла­вљем из ко­га је по­те­као бла­же­ни Пај­си­је; исти­на је и да се у на­ше вре­ме, ко­је је сва­ка­ко вре­ме по­след­њих хри­шћа­на, не мо­же чу­ти за број­не бо­го­но­сне стар­це ко­је је Пај­си­је сре­тао и ства­рао на сво­ме пу­ту, чак и у до­ба ду­хов­ног па­да. Па ипак, ни­је мо­гу­ће да ће се огањ истин­ске пра­во­слав­не рев­но­сти уга­си­ти пре дру­гог до­ла­ска Хри­сто­вог, ни­ти да Хри­стос Бог наш не­ће по­ка­за­ти, уко­ли­ко тај огањ по­сто­ји, Сво­јим рев­ни­те­љи­ма ка­ко да во­де истин­ски и на­дах­ну­ти пра­во­слав­ни жи­вот. За­пра­во, по­ру­ка бла­же­ног Пај­си­ја је упу­ће­на упра­во и ди­рект­но на­ма, по­след­њим хри­шћа­ни­ма: у Свит­ку нам он го­во­ри да су Све­ти Оци на­пи­са­ли сво­је књи­ге „по по­себ­ном Про­ми­слу Бож­јем, да не би у на­ше вре­ме ово бо­жан­стве­но де­ло па­ло у за­бо­рав.“

    Чу­је­те ли, пра­во­слав­ни хри­шћа­ни по­след­њих вре­ме­на: ови спи­си Све­тих Ота­ца, чак и они ко­ји се ба­ве нај­у­зви­ше­ни­јим об­ли­ком ду­хов­ног жи­во­та, са­чу­ва­ни су за нас, да би­смо, ка­да се учи­ни да ви­ше не­ма ни јед­ног пре­о­ста­лог бо­го­но­сног оца, још увек има­ли не­по­гре­ши­ве ре­чи Све­тих Ота­ца ко­је ће нас во­ди­ти у бо­го­у­год­ном и рев­но­сном жи­во­ту. Сто­га гре­ше они ко­ји уче да, бу­ду­ћи да је крај све­та бли­зу, тре­ба се­де­ти скр­ште­них ру­ку, не тру­ди­ти се мно­го, про­сто чу­ва­ти оно што нам је да­то и, по­пут ле­њог слу­ге, ка­да до­ђе наш Го­спод, вра­ти­ти Му за­ко­па­ни та­ла­нат (Мат. 25, 24−30). Бла­же­ни Пај­си­је учи да се „уоп­ште ни­је мо­гу­ће спа­сти са­мом пра­во­слав­ном ве­ром, без рев­но­сно­сног др­жа­ња свих Хри­сто­вих за­по­ве­сти“ (од­но­сно, без при­ме­не пра­во­сла­вља на де­лу, без ве­ли­ког тру­да). „Иако из­гле­да да је крај бли­зу, не зна­мо ње­го­во вре­ме: ма ко­ли­ко био бли­зу, он је још увек у бу­дућ­но­сти, а у са­да­шњо­сти има­мо ону исту ве­ков­ну бор­бу про­тив не­ви­дљи­вих си­ла, про­тив све­та, про­тив соп­стве­них стра­сти, по чи­јем ис­хо­ду ће се од­лу­чи­ти на­ша веч­на суд­би­на. Бо­ри­мо се, да­кле, док је још дан, вре­ме­ном и оруж­јем ко­је нам је по­да­рио све­ми­ло­срд­ни Бог наш.“

    Жи­ти­је бла­же­ног Пај­си­ја за нас је од по­себ­не вред­но­сти, јер је то жи­ти­је Све­тог Оца мо­дер­ног до­ба, оно­га ко­ји је жи­вео го­то­во у на­шем вре­ме­ну, а жи­вео је као љу­ди из ста­ри­не. Све оне смр­то­но­сне ан­ти­ду­хов­не стру­је ко­је са­да пре­те да пот­пу­но за­ро­бе чо­ве­ка − без­бо­жни ху­ма­ни­зам, без­ду­шни еку­ме­ни­зам и же­сто­ка ре­во­лу­ци­ја ко­ја их је до­ве­ла на власт на ру­ше­ви­на­ма ци­ви­ли­за­ци­је у мо­ру кр­ви – или су већ по­сто­ја­ле или су ро­ђе­не за ње­го­ва жи­во­та. Ду­хов­на кли­ма ње­го­вог вре­ме­на би­ла је вр­ло слич­на на­шој; он нам је од­го­во­рио на број­на нај­ак­ту­ел­ни­ја пи­та­ња. Овај, та­ко­ре­ћи, наш са­вре­ме­ник под­ви­за­вао се и био слав­но овен­чан, а Бог, ви­де­ћи ње­гов труд, дао му је сто­стру­ке ду­хов­не да­ро­ве ко­ји и до да­на­шњег да­на хра­не пра­во­слав­не хри­шћа­не, и от­крио у ње­му ис­точ­ник чи­стог пре­да­ња ру­ског пра­во­сла­вља у мо­дер­ном до­бу.

    Чи­та­о­ца овог жи­ти­ја ипак мо­ра­мо упо­зо­ри­ти да га не чи­та са пре­ви­ше „оду­ше­вље­ња“. Епи­скоп Иг­ња­ти­је Бр­јан­ча­ни­нов, ве­ли­ки Све­ти Отац де­вет­на­е­стог ве­ка, ко­ји је мо­жда бо­ље не­го ико из­ра­зио зна­че­ње жи­вот­ног де­ла бла­же­ног Пај­си­ја, упо­зо­ра­ва нас да „по­слу­шни­ци ни­ка­да не мо­гу при­ла­го­ди­ти књи­ге соп­стве­ном по­ло­жа­ју, не­го их, по пра­ви­лу, при­вла­чи пра­вац књи­ге...“ Ако књи­га го­во­ри о без­у­слов­ној по­слу­шно­сти под ру­ко­вод­ством ду­хо­но­сног оца, по­чет­ник ће не­из­бе­жно раз­ви­ти же­љу за нај­стро­жим жи­во­том у пот­пу­ној пот­чи­ње­но­сти стар­цу. Бог ни­је дао на­шем вре­ме­ну ова­кав на­чин жи­во­та. Али, књи­ге Све­тих Ота­ца ко­ји га опи­су­ју мо­гу та­ко сна­жно ути­ца­ти на по­чет­ни­ка да он, из нео­пит­но­сти и не­зна­ња, ла­ко мо­же од­лу­чи­ти да оста­ви ме­сто у ко­јем жи­ви и где има сва­ку по­год­ност да ра­ди на свом спа­се­њу и ду­хов­но на­пре­ду­је, јер је не­мо­гу­ћи сан са­вр­ше­ног жи­во­та од­сли­кан ја­сно и при­ма­мљи­во у ње­го­вој уобра­зи­љи (Аре­на, 10. гла­ва).

    Циљ жи­ти­ја бла­же­ног Пај­си­ја ни­је да за­не­се по­чет­ни­ка (а сви смо ми у на­шем ду­хов­но осла­бље­ном 20. ве­ку „по­чет­ни­ци“) и да га на­ве­де да по­ми­сли да је спо­со­бан за та­кав жи­вот. Ни­по­што. Ста­рац Ма­ка­ри­је Оп­тин­ски, дру­ги на­ста­вљач де­ла бла­же­ног Пај­си­ја из де­вет­на­е­стог ве­ка, учи нас да су „Све­ти бо­го­но­сни Оци пи­са­ли о ве­ли­ким ду­хов­ним да­ро­ви­ма не за­то да би сва­ко те­жио да их при­ми, не­го да би они ко­ји их не­ма­ју, чув­ши о та­квим уз­ви­ше­ним да­ро­ви­ма и от­кри­ве­њи­ма ко­ја су при­ми­ли они ко­ји су их до­стој­ни, уви­де­ли сво­ју ду­бо­ку не­моћ и ве­ли­ки не­до­ста­так и да би и не­хо­ти­це те­жи­ли сми­ре­њу, што је по­треб­ни­је за оне ко­ји ишту спа­се­ње од свих дру­гих де­ла и вр­ли­на“ (Пи­смо мо­на­си­ма, Мо­сква, 1862, 370). Че­ти­ри ве­ка ра­ни­је, св. Нил Сор­ски у ве­зи са жи­ти­ји­ма Све­тих Ота­ца пи­ше: „Ми ко­ји смо оп­те­ре­ће­ни мно­гим гре­си­ма и по­ро­бље­ни стра­сти­ма, не­до­стој­ни смо чак и да чу­је­мо та­кве ре­чи. Па ипак, по­ло­жив­ши сву на­шу на­ду у ми­лост Бож­ју, охра­бре­ни смо да у уму чу­ва­мо ре­чи Све­тих Ота­ца, да би­смо уз­ра­сли ма­кар у све­сти о сво­ме па­ду у ко­јем се ва­ља­мо“ („Мо­на­шко пра­ви­ло“, 2. по­гла­вље). А још у 6. ве­ку, св. Јо­ван Ле­ствич­ник ка­же: „Као што си­ро­ма­си, кад ви­де цар­ске ри­зни­це, још ви­ше осе­ћа­ју сво­је си­ро­ма­штво, та­ко и ду­ша ко­ја чи­та о ве­ли­ким вр­ли­на­ма ота­ца по­ста­је сва­ка­ко сми­ре­ни­ја у сво­јим ми­сли­ма“ (Ле­стви­ца, сте­пен 26, 25).

    То су ре­чи Све­тих Ота­ца про­шлих ве­ко­ва, у ко­ји­ма је пра­во­сла­вље би­ло ду­бо­ко утвр­ђе­но у људ­ској ду­ши и пре­о­бра­жа­ва­ло чи­та­ва дру­штва. Ко­ли­ко је он­да по­треб­ни­је сми­ре­ње о ко­ме се го­во­ри у на­шем ду­хов­но бес­ко­ре­ном и ве­штач­ком 20. ве­ку!

    Мо­ра­мо, на­рав­но, на­ста­ви­ти да чи­та­мо пра­во­слав­не ду­хов­не тек­сто­ве, као што је жи­ти­је бла­же­ног Пај­си­ја, или ће­мо се и са­ми ду­хов­но осу­ши­ти и умре­ти. Али мо­ра­мо се у исто вре­ме сми­ри­ти и ко­ри­сти­ти уз­ви­ше­ност жи­во­та опи­са­ног у овим спи­си­ма као при­ли­ку да би­смо „уз­ра­сли ма­кар у све­сти о сво­ме па­ду“, о че­му та­ко до­бро св. Нил го­во­ри. Мо­ра­мо пра­вил­но при­ме­ни­ти жи­ти­је бла­же­ног Пај­си­ја на соп­стве­но ста­ње.

    Сто­га, чи­та­о­ци­ма се да­је на зна­ње:

    1. У да­на­шњем вре­ме­ну ви­ше не­ма ста­ра­ца по­пут Пај­си­ја. Ако би­смо уобра­зи­ли да их има, мо­гли би­смо на­не­ти не­по­пра­вљи­ву ште­ту сво­јој ду­ши – „уобра­зи­ља“ је упра­во је­дан од об­ли­ка пре­ле­сти или ду­хов­не об­ма­не. Мо­ра­мо да на­у­чи­мо да чи­та­мо о ње­го­вом жи­ти­ју или де­ли­ма, а да их не при­ме­њу­је­мо у пот­пу­но­сти у свом тру­ле­жном и па­лом жи­во­ту. У исто вре­ме, мо­ра­мо по­што­ва­ти на­ше ду­хов­не оце и стар­це, ко­ји зна­ју бар ви­ше од нас и тру­де се да ру­ко­во­де сво­ја ду­хов­на че­да што бо­ље мо­гу под го­то­во не­мо­гу­ћим усло­ви­ма. Мно­ги мла­ди љу­ди да­нас тра­же гу­руе и спрем­ни су да пад­ну под власт би­ло код слич­ног кан­ди­да­та; али те­шко они­ма ко­ји ис­ко­ри­сте кли­му овог вре­ме­на да би се­бе про­гла­си­ли „бо­го­но­сним стар­ци­ма“ по древ­ном пре­да­њу – они са­мо об­ма­њу­ју се­бе и дру­ге. Сва­ки пра­во­слав­ни ду­хов­ни отац искре­но ће ре­ћи сво­јим че­ди­ма да је ми­ни­мум да­нас пре­о­ста­лог стар­че­ства ве­о­ма раз­ли­чит од оно­га што су пред­ста­вља­ли бла­же­ни Пај­си­је и оп­тин­ски стар­ци.

    2. Тип оби­те­љи ко­јом је Пај­си­је ру­ко­во­дио пре­ва­зи­ла­зи мо­гућ­но­сти на­шег вре­ме­на. Епи­скоп Иг­ња­ти­је је ре­као да ова­кав на­чин жи­во­та ни­је био дат чак ни ње­го­вом вре­ме­ну – ка­да је Оп­ти­на би­ла на свом вр­хун­цу; а ка­ко је тек пра­во­слав­ни жи­вот осла­био од та­да! Та­кав „рај на зе­мљи“ не би мо­гао да по­сто­ји да­нас, не са­мо за­то што не­ма бо­го­но­сних ота­ца ко­ји би га во­ди­ли већ и за­то што је ду­хов­ни ни­во оних ко­ји би сле­ди­ли та­кве оце, све и ка­да би их би­ло, не­мо­гу­ће ни­зак. На­ше до­ба је до­ба ду­хов­не пре­ва­ре par ex­cellеnce, а не древ­ног ду­хо­но­сног жи­во­та. Игу­ман би­ло ког пра­во­слав­ног ма­на­сти­ра да­нас ће вам ре­ћи исто.

    Али за­то на­у­чи­мо да мак­си­мал­но ис­ко­ри­сти­мо мо­гућ­но­сти ко­је има­мо (ко­је су, уоста­лом, још увек „рај на зе­мљи“ ка­да се упо­ре­де са да­на­шњим све­тов­ним жи­во­том!), не рас­ту­ра­ју­ћи број на­ших пра­во­слав­них оби­те­љи са­мо­жи­вим и бес­по­сле­ним кри­ти­ка­ма, не уз­не­ми­ра­ва­ју­ћи се­бе ни дру­ге сно­ви­ма о не­мо­гу­ће са­вр­ше­ним за­јед­ни­ца­ма.

    3. На­ше вре­ме, из­над све­га, по­зи­ва на сми­рен и тих труд, са љу­ба­вљу и са­о­се­ћа­њем пре­ма дру­гим труд­бе­ни­ци­ма на пу­ту пра­во­слав­ног хри­шћан­ског жи­во­та и на ду­бо­ку ре­ше­ност да се не обес­хра­бри­мо за­то што је ат­мос­фе­ра не­по­вољ­на. Ми, хри­шћа­ни по­след­њих вре­ме­на, још увек смо при­зва­ни да упор­но ра­ди­мо на се­би, бу­де­мо по­слу­шни ду­хов­ним оци­ма и вла­сти, во­ди­мо уре­дан жи­вот са бар ми­ни­мал­ном ду­хов­ном ди­сци­пли­ном и ре­дов­ним чи­та­њем пра­во­слав­не ду­хов­не ли­те­ра­ту­ре, за чи­је је пре­да­ва­ње на­шем вре­ме­ну у нај­ве­ћој ме­ри за­слу­жан бла­же­ни Пај­си­је, да па­зи­мо на сво­је гре­хе и па­до­ве и да не осу­ђу­је­мо дру­ге. Ако та­ко чи­ни­мо, чак и у на­шем стра­шном вре­ме­ну, мо­же­мо има­ти на­де у Бож­ју ми­лост – за спа­се­ње ду­ша на­ших. Мо­жда је да­нас глав­ни циљ жи­ти­ја бла­же­ног Пај­си­ја да нас охра­бри да из­др­жи­мо за­стра­шу­ју­ћу ан­ти­ду­хов­ну кли­му на­шег вре­ме­на; јер као што нас је наш Спа­си­тељ упо­зо­рио, чак и у вре­ме ка­да ће „љу­бав мно­гих охлад­не­ти“ – „ко пре­тр­пи до кра­ја, тај ће се спа­сти“ (Мат. 24, 13).

    Жи­ти­је стар­ца Пај­си­ја ко­је ов­де пред­ста­вља­мо на­пи­са­ли су ње­го­ви уче­ни­ци, по­гла­ви­то схи­мо­нах Ми­тро­фан из ма­на­сти­ра Ња­мец, а у са­да­шњем об­ли­ку об­ја­вље­но је пре тач­но 125 го­ди­на (1847) од стра­не бо­го­но­сних ота­ца Оп­тин­ског ма­на­сти­ра, као пр­ви од тек­сто­ва истин­ске све­то­о­тач­ке об­но­ве ко­ју су они под­ста­кли у Ру­си­ји де­вет­на­е­стог ве­ка. Ово жи­ти­је ви­ше је це­ње­но од би­о­гра­фи­је из два­де­се­тог ве­ка за­то што не да­је са­мо чи­ње­ни­це из стар­че­вог жи­во­та не­го, што је још ва­жни­је, и сам укус ње­го­вих тру­до­ва. Оно је са­мо по се­би све­то­о­тач­ки текст ко­ји је спо­со­бан да ру­ко­во­ди и на­дах­не да­на­шњег пра­во­слав­ног вер­ни­ка.

    Мо­нах Се­ра­фим Ро­уз,
    1976. го­ди­на


    ХРОНОЛОГИЈА ЖИВОТА
    БЛАЖЕНОГ ПАЈСИЈА
    1722. Рођен Петар Величковски (22. децембра)
    1734. Уписује Кијевску богословију
    1738. Ступа у Љубец, а потом у Медведовске манастире
    код Кијева
    1741. Пострижен у расу са именом Платон
    1743. Живи у Влашким скитовима са старцем Василијем
    1746. Стиже на Свету гору
    1750. Пострижен као монах Пајсије од стране старца Василија
    1754. Почетак општежића са Висарионом
    1758. Рукоположен за јеромонаха; оснива скит св. Илије
    1763. Сели се у Драгомирну; пише Свитак
    1765. Пресељење у Секул
    1779. Пресељење у Њамец
    1782. Објављено грчко Добротољубње
    1790. Узведен у чин архимандрита
    1793. Објављено словенско Добротољубље
    1794. Упокојио се 15. новембра


    Јеромонах Рафаило (Бољевић): О Светом Пајсију Величковском (2011.)

    Јеромонах Рафаило: Читање одломка Виђење старца Софронија (из књиге Свети Пајсије Величковски) 2014-11-27

    Свети Пајсије Величковски - беседа на литургији јеромонаха Рафаила игумана манастира Подмаине 2014-11-28


    Детаљни подаци о књизи
    Наслов: Свети Пајсије Величковски: Човек иза Добротољубља, 2. допуњено издање
    Издавач: Манастир Подмаине
    Страна: 312 (cb)
    Povez: тврди
    Писмо: ћирилица
    Формат: 15 x 21,5 cm
    Година издања: 2014
    ИСБН: 978-9940-644-10-9
    RASPRODATO
    U pripremi je obnovljeno izdanje
    Ako želite da vam javimo kada bude u prodaji:

    Prijavite se ovde da biste mogli da rezervišete.






    Kupljeno uz ovu knjigu

    Свети Јован Хозевит: Речи спасења у време отпадије
    1200 din.

    Мој живот у Христу - Свети Јован Кронштатски: изабрана и систематски распоређена места
    500 din.

    Пост и Свето Причешће у Православној Цркви
    950 din.

    Сабрана дела Патријарха Павла: 6 књига
    6500 din.

    Свети Јован Кронштатски: Господе, име ти је љубав
    1490 din.

    Небо на земљи – Учење Светог Јована Кронштатског о Божанској Литургији
    550 din.

    Господе, очисти грехе моје: Практични приручник за покајање и исповест: 2. допуњено издање
    1490 din.

    Отачник: Школа духовног узрастања по светим старцима
    1000 din.

    Свети Пајсије Величковски: О умној или унутрашњој молитви
    400 din.

    Смисао и значај поста - Божићни пост
    300 din.

    Господ говори: тумачење Јеванђеља и Старог завета
    1490 din.

    Испит без поправног: шта да радите ако сте ипак умрли, књига о посмртном стању душе и путовање у вечност
    990 din.

    Лечење душе у православној Цркви: Духовне и душевне болести од неурозе до депресије и прелести, 2. допуњено издање
    1490 din.

    Свети Теофан Затворник: Пут ка спасењу
    1490 din.

    Ocene i mišljenja čitalaca
    Budite prvi koji će svoje mišljenje podeliti sa drugima (morate biti prijavljeni)


    Pitanja, odgovori, mišljenja...
    Prijavite se ovde i pošaljite vaša mišljenja i pitanja našim urednicima i čitaocima

    Poruku poslaoPoruka
    MIKRO KNJIGA D.O.O.
    Kneza Višeslava 34, 11030 Beograd, Srbija
    e-pošta: prodaja(а)mikroknjiga.rs
    Komercijalna banka: 205-33117-65
    Matični broj: 07465181
    Šifra delatnosti: 5811
    PIB: 100575773
    Dokumenti o identifikaciji

    © Mikro knjiga 1984-2024