Autor: Mari Lu
Strana: 264
► Ostali detalji

Videh je jednom.Kroz selo nam je prošla, poljima zatrpanim izginulim vojnicima, nakon što njene snage poraziše narod dumorski. Za njom prođoše ostali joj Elitni, pa potom i čitavi redovi Islednika belih plaštova, što vijoriše belo-srebrnim barjacima Beloga Vuka. Gde god da kročiše, nebesa bi se zamračila, zemlja popucala, a oblaci bi se nakupili za vojskom njihovom poput živoga bića, crni, gnevni, uskomešani. Kao da je došla sama boginja Smrti. Zastala je da pogleda jednog od naših vojnika na samrti. Zadrhtao je ležeći na tlu, ali nije pogleda skidao sa nje. Nešto joj je odbrusio. Samo se netremice zagledala u njega. Ne znam šta joj je video na licu, ali mu se mišići zgrčiše i noge zakoprcaše kao da zaludno htede od nje pobeći. A onda je vrisnuo. Zvuk koji zaboraviti neću dokle god sam živ. Klimnula je glavom svome Daždenome, i on se na to spusti sa ata svoga da umirućeg vojnika proburazi sabljom. Nije ni trepnula. Samo je odjahala dalje. Nikada je više video nisam. Ali je čak i sada, kao starac, pamtim sasvim jasno kao da stoji tu preda mnom. Bila je kao led ledeni. Nekada se davno tama nad svetom svila, i ta tama imaše svoju kraljicu.Svedočenje očevica opsade Dumora kraljice Adeline,iz sela Pon de Ter 28. marcijena,leta 1402.