Аутор: Зорица Хаџић
Страна: 263
► Остали детаљи

Даница Марковић, песникиња и прозни писац, у српску књижевност ушла је на велика врата: као формиран писац. (У томе су били сагласни и тако различити критичари као што су Јован Скерлић и Антун Густав Матош.) У српској књижевности активно је присутна у прве три деценије XX века, међутим, њено дело није било једнако инспиративно нити једнако присутно током те три деценије. За њу се може рећи да је својом поезијом обележила прву деценију XX века.

Уз Драгишу Витошевића, који је оставио капиталну студију Српско песништво 1901 – 1914, том периоду су, поред низа мање више познатих аутора, у наше време, дужну пажњу посветили Предраг Палавестра, Миодраг Павловић, Радомир Константиновић, Славко Гордић... Зорица Хаџић је свој рад исписала на трагу читања Драгише Витошевића, с том разликом што се, поштујући Витошевићев оквир, концентрисала на читање само једног песника. На тај начин ревидирала је неке Витошевићеве оцене (на пример, поглавље о самоћи Данице Марковић, коју он није довољно истакао), затим је открила неке нове, потиснуте слојеве у поезији Данице Марковић (на пример, део о родољубивој поезији), али је, што је природно, и обогатила Витошевићева читања.