Аутор: Пантелија Славков Срећковић
Страна: 840
► Остали детаљи

„Историја српског народа“ Пантелије Срећковића јесте дело из кога данашњи читаоци, а поготово млади Срби, и данас треба да се уче родољубивим трагањима у историји свога народа. То јесте и дело у коме се отварају неке нејасне теме из српске историје, дубоко усађене у народну традицију и епску поезију, чије је избегавање од стране историчара наводног „критичког историјског приступа“ нанело огромну штету српској историјској науци.
“Историја српскога народа” Пантелије Срећковића је капитално дело српске историје, али она се мора сагледати првенствено као покушај обједињавања историје Срба на својим данашњим просторима, са јасним мотивом да се дефинише српско историјско присуство и државност током протеклих векова. Треба имати у виду да је дело настало у време осамостаљења од Отоманске империје, али и у време жестоких притисака Хабзбуршке монархије, уз већи део српског народа ван границе самосталних држава Србије и Црне Горе. Наводни „критички историјски приступ“ је био веома много диктиран и подржаван од аустријских институција, а вишевековни континуитет српске историје и државности није био пожељан у ширењу југословенске идеје, кроз коју је Хабзбуршка монархија видела своју шансу да Србе и читав југословенски простор подведе под своје оквире, а понајмање доживљавање „Српског Пијемонта“ са доминацијом тек осамостаљене Србије.
На епски романтичарски однос Пантелије Срећковића према историји свог народа, обрушио се „критички приступ“ Илариона Руварца према сопственом народу и његовој историји. У том процесу је Европа надирала ка Србији и Пантелија Срећковић је „по дефиницији“ доспео на ломачу.