Autor: Lazar Džamić
Strana: 142
► Ostali detalji

U zajedničkom projektu izdavačkih kuća Jesenski i Turk i Heliks, pred čitaocima je nesvakidašnja studija, prva knjiga takve vrste na našim prostorima, o kultnom stripu Alan Ford i kulturološkom značenju njegove popularnosti u bivšoj SFRJ. Neizostavno štivo generacija koje su odrastale sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, Alan Ford je sa svojim junacima i farsičnim zapletima umeo da nasmeje do suza, ali je zahvaljujući originalnom i prepoznatljivom likovnom izražaju i dijalozima uvek bio mnogo više od "običnog" stripa. Lazar Džamić je u Cvjećarnici u kući cveća pokušao da odgovori na nekoliko važnih pitanja. Najveće od njih glasi: zbog čega je Alan Ford ogromnu popularnost, osim u Italiji, zemlji svog nastanka, zabeležio još jedino u SFRJ i nigde više u svetu? Ne manje značajno pitanje tiče se prevoda: zašto istinski poznavaoci i ljubitelji Alana Forda u Srbiji priznaju samo briljantni hrvatski prevod Nenada Brixyja? Lazar Džamić je majstorski ukazao na duboke i prepletene veze ovog stripa i života u bivšoj domovini, ali i podsetio da Alan Ford i dalje živi, jer uprkos tome što ovaj deo sveta proizvodi više istorije nego što može da podnese, naravi i način razmišljanja na Balkanu postojano odolevaju zubu vremena, a matrica zbivanja proteže se i na naredne generacije.

Cvjećarnica u kući cveća ilustrovana je brojnim prizorima iz stripa, maštovito napisana i kreativno dizajnirana. To je knjiga koja će čak i onima koji nikada nisu čitali Alana Forda pružiti uvid u fenomen jednog doba, jedne zemlje, nedovršene prošlosti. To je i priča u kojoj će svako od nas pronaći i deo sebe...

IZ PREDGOVORA
Zašto su Jugosloveni usvojili Alana Forda? Zašto je došao i ostao i postao deo nas?

Kada saberem sve što sam do sada naučio, kada poređam jedan pored drugog sav moj kulturni arsenal: onaj koji sam doneo sa Balkana i onaj koji sam stekao putujući po svetu i živeći u Engleskoj, kada otvorim obe nacionalno-semiotičke bisage i izložim analitičkom suncu njihov sadržaj, mislim da postoji šest glavnih razloga zašto smo mi, posebno mi, toliko zavoleli Alana Forda.

Prvi razlog je interesantan jer je vezan za jednu starinsku, ali i dalje vitalnu, umetničku formu koja je Maksu Bunkeru – idejnom ocu stripa i scenaristi – posebno omiljena i direktno je inspirisala strip i njegove karaktere. Ta forma, kojoj je Alan Ford samo jedan od brojnih modernih primera, i dalje je živa i zdrava na našim prostorima.

Drugi je neodvojiv od realizacije da je nadrealna farsa, preovlađujuća atmosfera Alana Forda, kod nas način života. Ponavljam, ‘način života’, ne umetnički pravac. Razlika je drastična, suštinska, istorijska i svakodnevna i sedi u srcu našeg identifikovanja sa poetikom stripa i uokviravanja naše naklonosti.

Treći je satirična kritika kapitalizma, ali i bilo kog drugog korumpiranog i nekompetentnog režima. Smejući se Debelom Šefu, inspektoru Broku ili krmastim gradskim ocima, mi smo se smejali svim nekompetentnim šefovima, policajcima i političarima. Posebno našima.

Četvrti razlog je povezan sa inspiracijom i nadom koju je strip pružao kroz karaktere svojih glavnih protagonista, grupe TNT. Nepopravljivi diletanti, zaključani u svojevrsni ekvivalent naše, uglavnom disfunkcionalne, porodice i države, heroji Alana Forda su bili slični nama. Nisu znali šta rade, ali su nekako isplivavali. Njihovi ‘hepiendovi’ su bili naša moralna potpora.

Peti razlog leži u univerzalno hvaljenom Brixyjevom hrvatskom prevodu sa italijanskog i asocijativnim interpretacijama hrvatskog jezika u ostalim, posebno južnobalkanskim, republikama (državama).

Konačno, deo genija stripa je i način na koji je crtan i na koji su prikazana razna emotivna stanja protagonista. Meka i elastična Magnusova linija je inovativno balansirala u potpuno novoj zemlji između realizma i karikature, sa do tada neviđenim (barem piscu ovih redova, a kako se čini i ostatku čitalaštva) načinima da se vizuelno prikaže stid, zbunjenost, bes, arogancija, glupost i druga emotivna stanja, uključujući i farsičnu enciklopediju fizičkih karakteristika.

Ukratko, strip je pronašao vrlo kratak put do naših srca zbog svoje autentične inovativnosti, jedinstvenog glasa i interesantnog sinhroniciteta sa političkim, kulturnim i istorijskim miljeom bivše Jugoslavije.

Namera mi je da svaki od tih razloga u ovoj knjizi ‘oljuštim’ onoliko koliko mi dozvoljavaju sopstvene intelektualne sposobnosti. U krajnjoj liniji, pisati o humoru je samo za mrvicu bolje nego pisati o seksu – i jedno i drugo, kada se o tome priča umesto da se radi, je kao slušanje Betovena preko telefona: šta izađe sa druge strane samo je siromašna aproksimacija prave stvari.