Autor: Ričard Dokins
Strana: 312
► Ostali detalji

OPIS KNJIGE
U ovoj zbirci eseja sa podnaslovom Razmišljanja o nadi, nauci, lažima i ljubavi, Dokins nam još jednom otkriva koliko nauka može biti uzbudljiva i očaravajuća. Beskompromisnim proznim stilom ubeđenog racionaliste, Dokins se hrabro bori protiv praznoverja, pseudonauke, kreacionizma, ne izbegavajući da se suoči sa dilemama i strahovima koje nosi život u modernoj civilizaciji. Dokins je u polemičkom nastupu oštar, ali iskren i uviđavan sagovornik i kritičar. Teme kojima se bavi u ovoj impresivnoj antologiji protežu se širokim poljima nauke i filozofije. Autor inspirativno govori o evoluciji, pravima životinja, kloniranju, genetski modifikovanoj hrani, o nekompatibilnosti religije i nauke, ali i potrebi za interkulturnim dijalogom.

Đavolov kapelan je po svojim narativnim svojstvima blizak klasičnim literarnim esejima, jer Ričard Dokins ima retko umeće da elegantno ukloni barijeru nerazumevanja i da naučne koncepte postavi u okvir svakodnevnog života.
IZ ESEJA "DOBRI I LOŠI RAZLOZI ZA VEROVANJE"

IZ ESEJA "DOBRI I LOŠI RAZLOZI ZA VEROVANJE"
7. Molitva za moju kći

Ovo poslednje poglavlje, čiji je naslov pozajmljen od V. B. Jejtsa, ima samo jedan deo: otvoreno pismo mojoj kćeri, napisano kad je imala deset godina. Najveći deo njenog detinjstva viđao sam je, nažalost, samo povremeno i na kratko, pa nam nije bilo lako da razgovaramo o važnim stvarima u životu. Uvek sam bio skrupulozno pažljiv da izbegnem i najmanju indoktrinaciju deteta, jer mislim da je to ključni razlog za mnoga zla na ovom svetu. Drugi, koji joj nisu bili tako bliski, nisu pokazali toliko skrupula, što me je ljutilo jer sam želeo da ona, kao što to želim svoj deci, sama slobodno napravi svoj izbor kada bude dovoljno odrasla da to učini. Podsticao bih je da razmišlja, a da joj ne govorim šta da misli. Kada je napunila deset godina, razmišljao sam da joj napišem dugo pismo. Ali poslati joj najednom pismo, delovalo bi neugodno formalno i nedopustivo.

A onda se odjednom ukazala prilika. Moj književni agent Džon Brokman sa svojom suprugom i saradnicom Katinkom Matson, došao je na ideju uređivanja knjige eseja kao poklon za dolazak na svet njihovom sinu Maksu. Pozvali su klijente i prijatelje da doprinesu esejima u kojima daju savet ili inspiraciju mladoj osobi koja tek započinje život. Taj poziv me je podstakao da napišem, u vidu otvorenog pisma, savet svojoj kćeri za koji sam dotad bio previše stidljiv. Sama knjiga, Kako stoje stvari, promenila je svoju misiju na pola puta tokom njenog sastavljanja. Ostala je posvećena Maksu, ali pojavio se podnaslov Naučni alat za razvoj uma i od narednih autora nije se tražilo da pišu naročito za mladu osobu.

Osam godina kasnije, zakonski početak Džulijetinog punoletstva podudario se s pripremama ove zbirke, pa joj ja posvećujem knjigu za njen osamnaesti rođendan, s očinskom ljubavlju.

7.1 Dobri i loši razlozi za verovanje

Draga Džulijet,

Sada kad puniš deset godina, želim da ti napišem nešto što je za mene važno. Jesi li se ikad upitala kako mi znamo stvari koje znamo? Kako, na primer, znamo da su zvezde, koje izgledaju kao majušne rupice na nebu, zapravo ogromne vatrene kugle nalik Suncu, koje se nalaze veoma daleko? I kako znamo da je Zemlja manja lopta koja kruži oko jedne od tih zvezda, Sunca?

Odgovor na ta pitanja je „dokaz“. Ponekad dokaz znači videti (ili čuti, osetiti, omirisati…) da je nešto istina. Astronauti su putovali dovoljno daleko od Zemlje kako bi svojim očima videli da je okrugla. Ponekad je našim očima potrebna pomoć. „Večernja zvezda“ deluje kao blistavo treperavo svetlo na nebu, ali kroz teleskop se vidi da je to divna kugla – planeta koju zovemo Venera. Ono što naučiš direktnim viđenjem (ili sluhom, ili dodirom…) naziva se opažanje.

Opažanje često nije dokaz samo po sebi, ali ono se uvek nalazi negde iza njega. Ako se desilo ubistvo, njega često niko (osim ubice i ubijenog!) i ne može da opazi. Ali detektivi mogu da sakupe puno drugih opažanja koja mogu zajedno da ukazuju ka određenom osumnjičenom. Ako otisci prstiju jedne osobe odgovaraju onima na nožu, to je dokaz da ga je ta osoba dodirivala. To ne dokazuje da je počinila ubistvo, ali može biti od pomoći kada se pridruži mnogim drugim dokazima. Ponekad detektiv može, razmišljajući o mnogim zapažanjima, da iznenada shvati kako se sve uklapa i dobija smisao ako je taj-i-taj počinio ubistvo.

Naučnici – specijalisti u otkrivanju istine o svetu i kosmosu – često rade kao detektivi. Prvo naprave pretpostavku (zvanu hipoteza) o tome šta bi moglo biti istina. Onda kažu sebi: Ako je to zaista istina, trebalo bi da vidimo to-i-to. To se zove predviđanje. Na primer, ako je svet zaista okrugao, možemo predvideti da će se putnik koji stalno ide u istom smeru, ma kraju naći na mestu odakle je pošao. Kad lekar kaže da imaš ospice, nije te jednom pogledao i video ospice. Kad te prvi put pogleda, on postavlja hipotezu da možda imaš ospice. Onda kaže sebi: ako ona zaista ima ospice, trebalo bi da vidim… Zatim je pregledao listu svojih predviđanja i proverio ih svojim očima (imaš li tačkice?), rukama (je li ti čelo vrelo?) i svojim ušima (da li iz grudi dopire disanje karakteristično za ospice?) Tek onda donosi svoju odluku i kaže, „Moja dijagnoza je da dete ima ospice“. Ponekad su lekarima otrebni i drugi testovi, kao što su analize krvi, ili snimanje rentgenom, koji olakšavaju opažanje njihovim očima, rukama i ušima.

Način na koji naučnici koriste dokaze da bi saznali istine o svetu, mnogo je pametniji i komplikovaniji nego što to mogu da iznesem u kratkom pismu. Ali sada bih da sa dokaza, koji su dobar razlog za verovanje u nešto, pređem da te upozorim na tri loša razloga da se veruje u bilo šta. Ta tri loša razloga su „tradicija“, „autoritet“ i „otkrovenje“...