Аутор: Јован Пејчић
Страна: 120
► Остали детаљи

Ово је књига о књизи Бранимира Ћосића Десет писаца – десет разговора, о настанку, садржини, устројству и до данас непревазиђеном значају овога дела. Да би темељно осветлио карактер и одредио литерарно-историјску вредност Ћосићеве књиге, Пејчић, прво, утврђује духовно порекло интелектуалног разговора као таквог, затим пружа дефиницију разговора као самосталног књижевног жанра, а онда излаже историјат српског новинско-књижевног интервјуисања до појаве Десет писаца – десет разговора. У аналитичким поглављима аутор открива да Ћосићеви разговори са Бором Станковићем, Ракићем, Вељком Петровићем, Црњанским, Григоријем Божовићем, Винавером… представљају по свему изузетну галерију литерарних аутопортрета његових сабеседника, али аутопортрета вођених руком Бранимира Ћосића – што значи да је он, сликајући друге, дао и свој, не мање импресиван портрет. Пејчић закључује да по тој особини, као ди¬ја¬лог са дру¬ги¬ма и са са¬мим со¬бом, са сво¬јим вре¬ме¬ном, са срп¬ском литературом у ње¬ној ствар¬но¬сти и ње¬ним стре¬мље¬њи¬ма, књига Десет писаца – десет разговора остаје у свом жанру, све до данас, узор-дело српске књижевности и културе.