Аутор: професор др Пребислав Б. Симић
Страна: 442
► Остали детаљи

ПРЕДГОВОР

Наше рукописне књиге заједно са нашим манастирима и њиховим фрескама су живи сведоци нашег високог средњовековног кушурног успона, због чега заслужуjу свестрано проучавање. У последње време чине се велики напори да се ови културни споменици не само заштите од даљег пропадања, него да се и темельно проуче. Од свих споменика рукописи су још увек најслабије обрађени. Рад на њима углавном се састоји у проналажењу, регистровању и датирању у одређени век и деценију, а њихова садржина често је недовољно проучена.

Огромна већина рукописа је литургичке садржине и зато су најпозванији литургичари да их проучавају. Од рукописа богослужбеног карактера најважнији су типици, јер нам они говоре како је код нас у средњем веку вршено богослужење, а истовремено су регулисали и живот монаха у манастирима, који су у оно доба били главни верски и културни центри. Наш познати литургичар покојни др Лазар Мирковић написао је више расправа о српским рукописним типицима, којима смо се користили при изради овога рада.

Поред Никодимовог типика на себе је одавно скренуо пажњу научника Типик манастира Хиландара, познат под именом Романов типик. Њега први помиње Joannes Martinov у Annus ecclesiasticus graecoslavicus, Bruxellis 1863, a Franz von Miklosich користио га је при изради свога Lexicon-a palaeoslavemco-graeco-latinum-a, Vindobonae 1862-65 (р. XX: Typicon chilandarense cod. membr. saec. XIV. serb., olim in село Бродаре у Босни, postea VukSteph. Karadzic). Миклошић је још у Monumenta serbica 1858. из Романовог типика објавио записе о данима смрти српских владара XIII и XIV века (стр. 71, 84,115,177,214,231,246, и 549). Затим су о њему писали:

V. Jagic, TipikRomanov. Rukopis пекос hilandarski, sad berlinski, Starine, V, 1873,37;

Архимандритъ Серий, Полный Месяцесловъ Востока, т. I, Москва 1875,138;

Григ. Воскренский, Славянския рукописи хранящийся въ заграничнихь библиотекахъ: Берлинской, Пражской, Венской, Люблянской, Загребской и двухъ БелГрадскихь, № 1,1882, 115, Сборникъ оделения русскаго языка и словесности Императорской академии наукъ, томъ тридцать первый, Санктетербургъ 1883;

И. Масветовъ, Церковный уставь (типикъ), Москва 1885,272273;

Светислав Вуловић, Белешке и белешчице језичне, литерарне, историчне, фолклористичне и друге, Годишњица НН, XIV, Београд 1894,280;

Василий Истринъ, Отчётъ командированного за границу приватдоцента Московскою университета Василия Истрина за вторую половину

5

1894. Хода, Журналь министерства народнаго просвещения, седмое даеятилетие, часть CCCIV, 1896, апрель, С.Петербургь, 1896,6668;

Л»убомир Стојановићје у Стари српски записи и натписи објавио више важних података из Романовог типика. Вида књ. I, Београд 1902, бр.59; кн>. Ш, Београд 1905, бр. 50005013;

>v A. И. Яцмирский, Мелкие тексты и заметки по старинной слав, и русск. лтшературамъ, Известия отделения русскаго языка и словесности Ийщ^раторской академии наукъ, т.ХУ1, С.Петербургь 1911,294309. Затим јеф Романовом типику писао у Описание южнославянскихъ и русскихь рукописей възсараничныхь библиотекахь, I, Сборники отделения русскаго языка ^словесности Росийской академии наукъ, томъ девяностовосмой, Штроградъ 1921,301310.

До сада најбољу расправу о Романовом типику дао је Лазар Мирковић, Романов типик, Зборник МС, серија друштв. наука, 1314, Нови Сад 1956, 4760.

У свим овим радовима говори се о Романовом типику или у низу описа рукописа поједаних збирки или због кориштења поједаних делова његовог садржаја. Радови Јагића и Мирковића имају више дескриптивни карактер и циљ да информишу научну јавност о овом значајном делу наше средњовековне књижевности.

У времену када се у нашој науци све чешће публикују значајна дела из области средњовековне културе заслужује и Романов типик да буде научно проучен и да га упозна наша научна јавност.

Сматрао сам да је то потребно учинити тим пре што нам садржај Романовог типика пружа многе податке за упознавање наше средњовековне историје, посебно културне, а нарочито онога дела црквене историје који се односи на развој богослужења у Српској цркви тога времена.

Нарочита вредност Романовог типика лежи у томе што нам он у односу на Никодимов типик показује како су се сусретали и укрштали литургички утицаји Цариграда и Свете Горе, стварајући цариградску и Светогорску варијанту јерусалимског типика.

Због своје вредности и политичких прилика онога времена, Романов типик је прешао границе Српске цркве и већ у другој половини XIV века био у употреби и у Руској цркви где је заменио цариградски студијски типик.

Имајући у виду овако велики значај Романовог типика сматрао сам за корисно да приступим његовом проучавању у уверењу да ће овај мој рад бита скромни допринос нашој литургичкој науци као и историји наше средњовековне културе.


ПОГОВОР

Богослужење Православие цркве врши се по типику. То значи да се оно врши по одређеним правилима, по установљеном поретку. Наша Црква не познаје неуставна богослужења, при чему треба разумети да се оно што је уставно подједнако односи и на богослужбени живот на сваку службу у Цркви. На тај начин, типиком се у основном и општем смислу те речи, одређује оно што смо ми већ назвали устројством или структуром богослужења. Због тога, појашњење његовог садржаја и његовог места у литургичком предању Цркве представља први задатак литургијског богословља.

На први поглед разумевање типика је релативно једноставно, а његова суштина и његове функције не изазивају никакве потешкоће јер се типик види као зборник правила и прописа којима се регулишу црквена богослужења. Према оваком приступу, познавати типик, значи знати садржај типика, а испуњавати га, то значи да се у богослужбеној пракси следи за његовим прописима. Али у пракси једноставност оваквог приступа може лако да обмане и ни мало није тешко указали на чињеницу да већ одавно постоји својеврстан проблем типика који не бива мање изражен тиме што већина чланова Цркве или га не примећује или не жели да га примети. (Протојереј Александар Шмеман: Увод у литургичко богословље, Шибеник 2008. Превео: Слободан Продић).

Млада Црква српских и приморских земаља по добијању аутокефалности од Васељенске патријаршије 1219. године, од свог оснивача и првог Архиепископа Саве није добила одмах јасан богослужбени типик, јер још пре добијања аутокефалности у Стуценичком и нешто касније у Хиландарском типику богослужење је описано раније само делимично. Будући да су Студенички и Хиландарски типици писани по узору на типик манастира Евергетите (Добротворке) из Константинопоља, то се по свему судећи радило о прологу Констатинопољске цркве, односно о Стуцијском типику.

После своје хиротоније у Никеји за првог Архиепископа српских и приморских земаља, по писању његових биографа, боравећи у манастиру Студеници, свети Сава је у све недељне и велике празнике, по Светогорском обичају држао у цркви свеноћна бденија и свете литургије, пошто се богослужења у Светој Гори углавном врше по јерусалимском типику, али са јаким утицајем и типика Велике Константинопољске цркве, што је био случај и у Савино време а и данас.

Тек је Архиепископ пећки Никодим 1318-1319 године следујући завештање светог Саве, превео са грчког језика потпуни Јерусалимски типик. Романов типик писан 1331. године по заповести хиландарског игумана Гервасија, у од носу на Никодимов типик показује како су се сусретали и ...