Аутори: Зорица Зец, Милош М. Весин, Волф Штајн
Страна: 215
► Остали детаљи

Необичан роман у неуобичајена времена. Када бисмо говорили најкраће о роману, могли бисмо да кажемо:

Била једном једна аустријска новинарка Наталија Крајсвег, пуна мржње према српском народу; много је чинила и трудила се да се о Србима чује лоше. Oдакле толика мржња према Србима? Tо је најпре мржња према православљу. А зашто? Зато што је атеиста из ње доживео највећи пораз. Из такве атеистичке породице, њен муж Волф упознаје православну Српкињу, Магдалину, која утиче на њега да се крсти и ступи у Православну Цркву. Рецимо да је у питању само крштење, али није – њен муж се замонаши у неком српском манастиру, и штавише узвиси се до таквог смирења да добија велику схиму!

Препуна такве мржње, покушавајући да врати свог мужа са залуталог пута, она приповеда о Србији и о православљу врло отворено и смело – говори о питањима вере, мржње, политике, љубави, а из Волфових дневних записа сазнаје праву истину. Иакo има елемената љубавног, социјалног, психолошког, политичког романа, неко од читаоца може одредити књигу и као есеј.

Aли аутор каже да ово није љубавни роман – иако говори о љубави, ово није религиозни роман – иако говори о религији, ово није политички роман – иако говори и о политици... ово је роман уперен против бројних људских глупости.

Само на изглед ово је једна од прича коју смо толико пута чули, видели у филмовима, опевали у песмама. Може бити да је ово прича о љубави о којој свако од нас помало сања, о религији о којој увек постоји интересовање, о вери и духовном бићу за које мислимо да је најважније за разлику од оних који мисле да је вера секундарна ствар...

Ово је прича о политици која нам свима одређује живот – признали то ми или не, о политици која нас дели, удаљава... Прича о Добру и злу, о Богу и ђаволу... прича о опседнутости материјалним... Врло храбро исповедање главне јунакиње, или ауторке... свеједно је... Битно је уметничко дело као исповедно дело, јер свако од нас има потребу да се исповеди, поготово када је тешко.

Могућност правог исповедања и приче тема је за себе. Али и о томе говори овај роман састављен од приповедака, где свака приповетка има посебан наслов, као мало поглавље које отвара сва нова поглавља.

Jедноставним језиком наратор нас уводи у могући свет објашњавајући да је овде све и могуће и немогуће, видљиво и невидљиво, десило се или се није десило... Али тврди да су житија свакога од нас позната и да се свакоме од нас могло понешто од овога десити.

Аутор показује изузетан дар, таленат запажања, интелектуалну храброст, критички дух, оштроумност, смисао да антиципира права и суштинска питања - све оно што је потребно за правог књижевника који се не мири са идеократским мишљењем; аутор описује пуноћу димензије православног српског народа, сву дубину, ширину и лепоту православља, истински амбијент живота у Православној Цркви. Позива све нас да кренемо на пут ка истини – да спознамо Бога живећи у литургијским оквирима: једино тако можемо говорити о путу ка истини – да свецелосно себе предамо нашем Творцу. Аутор је ослобођен сувишних цитатологија; користи мали али одабрани број бисера почев од Светог Писма, Светог Владике Жичког Николаја, Светог Јустина Ћелијског и блаженопочившег Патријарха српског Павла. Аутор не интерпретира друге, не заклања се иза ауторитета, прихвата ризик и храброст да јасно и уверљиво говори оно о чему многи ћуте.

Ђакон мр Далибор Брaнзеи