Аутор: Свети Јован Лествичник
Страна: 444
► Остали детаљи

Благословио: Iguman manastira Hilandar

Најчитанији подвижнички приручник свих времена. Игуман синајског манастира Свете Катарине, са места на коме се Бог јавио пророку Мојсеју, написао је дело које је постало камен-међаш у историји Цркве. У класичном преводу са старогрчког који је учинио др Димитрије Богдановић - "Лествица" је једно од најомиљенијих штива духовне литературе на нашем простору. Ненадмашни документ светодуховске психологије. "Лествица" се доживљава као опомена сваком маловерју и раслабљености и позив на живот у истини и правди Божјој. "Почетак молитве састоји се у томе дасе помисли које приступају одбију кратким речима оног тренутка када се појаве. Средина је да разум буде само у ономе что се молитвом говори или мисли. Саврченство молитве је отимање ка Господу" - поручује велики учитељ Цркве, Свети Јован Лествичник, игуман синајски.

ПРЕДГОВОР

O животу светог Јована Лествичника, писца Лecтвице, не зна се много. Обично се узима даје рођен 525. године, вероватно у Цариграду, у побожној породици богатих и знаменитих цариградских племића, светих Ксенофонта и Марије. Према ономе што о њему пише монах Данило, свети Јован је дошао у Синајски манастир када је имао шеснаест година. Синајски манастир, од IX в. познат под именом свете Екатерине, саградио је византијски цар Јустинијан 527. године у северном подножју једног од главних синајских врхова, Џебел Мусе, на Синајском полуострву. Манастир је убрзо постао средиште духовног живота и стециште монаха из Египта и Палестине, па чак и из других, даљих земаља. Ту долази и свети Јован, и живи под руководством светог старца Мартирија све до старчеве смрти, пуних деветнаест година. Тада се повлачи у једну пећину у синајским врлетима, на месту званом Тола, где живи пуних четрдесет година у веома строгом подвигу, и то прво потпуно сам, а потом са учеником Мојсијем. Његови подвизи и светост почињу да привлаче људе, монахе, који долазе ради савета, утехе, исцељења. Изгледа да се после четрдесет година проведених у Толи вратио у манастир да настави са општежитељним подвигом, можда и на тражење браће. Тек, сигурно је да га братство Синајског манастира бира за игумана. Тај избор се догодио вероватно почетком 600. године, јер је с јесени те године сачувано једно писмо светог Григорија Великог, папе римског упућено светом Јовану као игуману синајском. Колико је свети Јован после тога провео на положају игумана није могуће утврдити, али се зна да га је за живота напустио, уступивши га рођеном брату, Георгију, и повукао се у своју испосницу у Толи, где је вероватно и умро. Ако је тачно предање да је умро у осамдесет трећој години старости, онда би година његове смрти могла бити 608.

Свети Јован је био веома образован човек. То се види из његовог дела Лecтвице, у коме се може установити широко познавање не само светоотачке литературе и Светог Писма, него и класичне философије, па чак и извесних лаичких наука, као нпр. медицине или војне вештине. Тиме се потврђују речи његовог биографа да је био човек "са општим образовањем". Под општим (енциклопедијским) образовањем у то доба се подразумевало темељно познавање граматике, поетике, реторике, философије, математике и других дисциплина. Његово име било је познато широм културног света већ за време његовог живота, што недвосмислено доказује његова лична веза и преписка са римским папом, светим Григоријем Великим, као и многобројне везе са разним подвижницима и светитељима Блиског Истока. На основу података у самој Лествици, може се закључити да је он и путовао, и обилазио чувене центре, посебно у Египту, као што су Каноп, Филаки (Тамница) код Александрије и други. Колико је био цењен као духовник и посвећеник у божанске тајне, најбоље сведочи писмо светог Јована, игумана једнога другог синајског манастира, Раиту, удаљеног од манастира свете Екатерине око 30 км. Јован Раитски моли да му игуман синајски напише и пошаље једну књигу посвећену монашком животу, монашкој философији. Тако и настаје Лествица, или Рајска Лествица, главно дело светог Јована, по коме он и носи назив Лествичник. То је спис састављен из тридесет поука: као што је потребно да човек проживи тридесет година од свог рођења да би постао зрео - по мерилима онога доба тако је и монаху потребно да прође тридесет ступњева у своме подвигу, да би достигао духовно савршенство. Идеја Лecтвице, тј. ступњевитог узрастања у духовном савршенству, узета је из познатог сна старозаветног праоца Јакова (Пост.28,12-13). Символички, Јаковљева лествица, која стоји на земљи а врхом дотиче небо, по којој се анђели Божији пењу и силазе, и на чијем се врху налази сам Господ - треба да означи човеков пут ка висинама божанског савршенства, везу између земље и неба, пут на коме човека прате анђели Божији и који има сасвим одређен циљ: самога Господа Бога. Монашки подвиг треба да буде пут којим се душа поступно ослобађа од земаљског и уздиже ка небеском. Отуда символички назив Лествица.

Уз Лествицу, преподобни Јован Лествичник је, посебно за раитског игумана, написао спис под називом Поука пастиру, у коме се дају практични савети манастирском старешини (настојатељу) у погледу духовног руковођења братством. Осим тога, сматра се да је свети Јован написао и коментаре Јеванђеља по Матеју и Луки, као и известан број писама монасима. Међутим, ти коментари и писма су изгубљени. Изгубљено је и његово писмо светом Григорију Великом.

Лествицу, као и Поуку пастиру, уз преписку светог Јована са Јованом Раитским, и остале биографске списе о Лествичнику, превео сам са грчког оригинала објављеног у Мињовој Патрологији (PG. 88, 5831248), поредећи уз то и најновије издање у Corona Patrum Salesiana, Ser. Gr., VIII/IX, 1941, као и грчко издање Софронија Еримита, Константинопољ, 1883. Приликом превођења сам имао у виду и извесне постојеће преводе, као: латински, руски, италијански. Да би се омоrућило лакше сналажење, проверавање или цитирање према оригиналу, црним цифрама у загради обележио сам бројеве колумни у издању Миња.

Београд, 1961.
Димитрије Богдановић


САДРЖАЈ

Предговор, 7
Увод, 9

Поука I О одрицању и одвајању од сујетног живота, 19
Поука II О беспристрашћу, 25
Поука III О туђиновању, 28
Поука IV О блаженој и незаборавној послушНосТи, 32
Поука V О брижљ:ивом и истинском покајању, о животу
светих осуђеника и о ТаМНици, 59
Поука VI О сећању на смрт, 69
Поука VII О плачу који доноси радост, 72
Поука VIII О безгневљу и кротости, 81
Поука IX О злопамћењу, 86
Поука Х О оговарању, 88
Поука ХI О многоговорљивости и ћутању, 90
Поука XII О лажи, 91
Поука ХIII О унинију, 93
Поука ХIV О стомаку, рђавом господару кога ипак сви воле, 95
Поука XV О нетљеној чедности и целомудрености, које трулежни постижу трудом и знојем, 100
Поука XVI О среброљубљу и о нестицању, 113
Поука XVII О неосетљивости, тј. умртвљењу душе и смрти ума пре смрти тела, 116
Поука XVIII О сну, о молитви и саборном богослужењу, 117
Поука ХIХ О телесном бдењу и о томе како га треба упражњавати, 119
Поука ХХ О детињастој страшљивости, 121
Поука ХХI О многоликој таштини, 122
Поука ХХII О безглавој гордости, 127
Поука ХХIII О неописивим хулним помислима, 130
Поука XXIV О кротости, простоти и безазлености, који се немају по природи него се стичу, и о злоћи, 133
Поука ХХV О упропаститељу страсти, узвишеном смиреноумљу, које се развија у невидљивом осећању, 136
Поука ХХVI О расуђивању, 145
ПоукаХХVII О свештеном безмолвију тела и душе, 176
Поука XXVIII О мајци врлина, светој и блаженој молитви, и о
духовном и телесном понашању за време молитве, 188
Поука XXIX О земаљском небу, о богоподражавајућем бестрашћу и савршенству, и васкрсењу душе пре свеопштег васкрсења, 195
Поука ХХХ Освези добродетељне тријаде врлина, тј. о љубави, нади и вери, 198

Поука пастиру, 203
Р е ч н и к, 219