МИКРО КЊИГА
    од 1984. год.
    ✚ Православни подсетник
    ♥ Подсетник
    Билтен
    Форум
    Контакти и питања

    Prikaži 4 puta
    veću sliku


    Путевима богослужбеног хода Православне цркве кроз историју
    Dodaj u podsetnik - Wish List
    Николај Фомич Красносељцев
    СВЕШТЕНОДЕЈСТВО СТРАШНОГ СУДА У МЕСОПУСНУ НЕДЕЉУ

    Из књиге „Путевима богослужбеног хода Православне Цркве кроз историју“, коју је Епархија шумадијска објавила у оквиру заједничког пројекта са Канцеларијом за сарадњу са верским заједницама и црквама Владе Србије

    Најупечатљивију карактерну црту патријаршијског и уопште архијерејског служења у XVII веку представљало је савршавање такозваних ,,[свештено] дејстава“, односно богослужбених последовања која су очигледно изображавала поједине чињенице из библијске историје, а које су се црквено оприсутњавале током различитих периода црквене године. То су:

    ,,[Свештено]дејство пећи“, које се савршавало пред Рождеством Христовим у Недељу светих отаца или Недељу праотаца и изображавало је чудесно избављење тројице јеврејских младића из ужарене пећи;

    ,,[Свештено]дејство у Цветну недељу“, очигледно изображавајући улазак Господњи у Јерусалим на магарету;

    ,,[Свештено]дејство Cтрашног суда“, које се савршавало у Месопусну недељу, а које је изображавало проповед Господа Исуса Христа о Страшном суду, који ће наступити Његовим Другим доласком.

    У књизи оца Никољског је веома пажљиво сабран сав, до сада познати, материјал који се односи на историју тих свештенодејстава, при чему је предочен и сам њихов текст, једним делом на основу староштампаног, изузетно ретког издања из XVII века, а другим делом на основу рукописа. Са особитом детаљношћу су истражена прва два свештенодејства. Сходно њиховом пореклу, оба потичу из Грчке, али са различитих места: прво, то јест свештенодејство пећи, настало је у Константинопољској Цркви, где је оно, на основу сведочења Симеона Солунског1, савршавано још у XIV веку, а друго, што ће рећи свештенодејство у Цветну недељу је устројено у Јерусалимској Цркви2. Када су тачно ова свештенодејства ушла у руску богослужбену праксу није сасвим познато, али вероватно не касније од прве половине XVI века. Први извештај о њиховом савршавању у Русији односи се на 1548. годину и сачуван је у књигама расхода новгородског архијерејског дома. Осим Новгорода, та свештенодејства су савршавана у Москви и у неким другим градовима, где су постојале митрополитанске или архиепископске катедре, али не и у свим и не увек. Поврх свега, она су била савршавана са нарочитом торжественошћу и прецизношћу управо у Москви у XVII веку.

    ,,Свештенодејство пећи“ је било најмање распрострањено у односу на друге. На основу његовог штампаног чина опажа се да је оно могло бити савршавано у свим градовима где је био патријарх, или мирополит, или архиепископ, али је према историјским документима могуће закључити да је, осим у Новгороду и Москви, савршавано још само у Вологду. Уопште узевши, поменуто свештенодејство није било нарочито популарно у Русији, те стога и његов животни век у руској богослужбеној пракси, у поређењу са остала два свештенодејства, није био тако дуг. На основу мишљења оца Никољског, његово савршавање је код нас било прекинуто крајем друге половине XVII века, без познатог разлога. Последњи пут је било савршено у Вологду 1643. године.

    Насупрот томе, географски распрострањеније и историјски дуже је код нас практиковано ,,[свештено] дејство у Цветну недељу“. Оно је могло бити савршавано искључиво од стране патријараха, или са њиховим допуштењем и од стране других архијереја. Ово свештенодејство је у XVII веку, осим Москве, савршавано и у Новгороду, Казању, Астрахану, Тобољску, Рјазању и Ростову. Године 1678. је, за време патријарха Јоакима, нађено за сходно да се укине његово практиковање у провинцијским градовима и ради тога је издат посебан саборски акт3. Међутим, ускоро је и у престоници савршавање овог свештенодејства наишло на сметње. Последњи пут је остварено у Москви 1696. године.

    За претпоставити је да је ,,[свештено]дејство страшног суда“ у Месопусну недељу требало бити најраспрострањеније, пошто су га могли савршавати не само патријарси, митрополити и архиепископи, већ и епископи, и због тога што је оно имало у већој мери црквени и општеизграђујући карактер. Вероватно је у стварности и било тако. У Соловецкој библиотеци постоји препис општег архијерејског Чиновника с краја XVII века4, који излаже карактеристике архијерејског служења из месецослова и триода. У изложењу поретка службе из триода стављен је и поредак свештенодејства Страшног суда. На основу тога је очигледно да се крајем XVII века наведено свештенодејство сматрало општеархијерејском службом. Но ипак, историјска документа говоре о његовом практиковању искључиво у Москви, Новгороду, Вологду и Холмогору.

    Према својој структури ,,[свештено]дејство Страшног суда“ имало је много тога заједничког са чином новолетства. Као и у случају чина нове године, ово последовање се тешко може назвати свештенодејством, савршавано у Москви 1627. године6, а сходно горепоменутом Чиновнику града Архангелска могуће је константовати, са друге стране, да је оно савршавано и у Холмогору током првих 20 година XVIII века. У књизи оца Никољског је прештампан московски староштампани текст свештенодејства Страшног суда из XVII века, и наново штампан рукописни новгородски из XVII века, из Устава новгородске Саборне цркве Свете Софије. Ми ћемо приложити овом приликом још две нове варијанте на основу рукописа Соловецке библиотеке.

    [Свештено]дејство Страшног суда

    На основу рукописа Соловецке библиотеке из XVIII века (општи архијерејски Чиновник с краја XVII века) No 470 (Опис 407), листови 177 (са друге стране) – 178.

    У месопусну недељу, чин страшног суда овако бива.

    Када архијереј дође у саборну цркву, бива вход по поретку. Потом се облачи на [предвиђеном] месту, и обукавши се, иде у олтар...7 двојица ђакона [носе] два јеванђеља, а сам [архијереј] узима крст у десну руку, а у леву жезал, и иде не бивајући држан ни од кога, док ипођакони дубоким гласом поју: На многа лета, три пута. И дошавши на место, осењује крстом све четири стране. Тада протођакон започиње: Благослови владико. Архијереј: Благословен Бог наш. И појци поју стихире, а власти [свештенство] се поклањају архијереју по чину. Потом архијереј кади свете иконе и власти [свештенство] и све који предстоје. Тада читају паримије, и током паримија протопоп, пак, и кључар, поклонивши се архијереју, освећују воду. После апостола прилази протођакон са тројицом ђакона, држећи јеванђеље. И протођакон са двојицом ђакона се поклања архијереју и одлазе. Протођакон стаје окренут на западну страну насупрот архијереју, први ђакон лицем према југу, други према северу, а трећи држи јеванђеље из којег треба да чита архијереј. Тада архијереј говори: Премудрост, усправно стојмо, протођакон и ђакони исто то; архијереј: Мир свима; појци: И духу твоме; архијереј: читање светог јеванђеља по (име); протођакон и ђакони исто; појци: Слава теби Господе, слава теби. Затим архијереј: Пазимо; протођакон такође: Пазимо; и јеванђеље бива читано са три станке. Када, пак, архијереј возгласи крај јеванђеља, тада ипођакони дубљим гласом поју: На многа лета, ставши насупрот архијереја. Тада јеванђеље [читају] протођакон и ђакони. Потом архијереј, омивши руке, погружава крст, а протођакон говори јектенију. Затим архијереј, узишавши на место, осењују крстом све четири стране, и бива отпуст са крстом. Потом благосиља крстом власт [свештенство] и кропи светом водом. Затим иде у саборну цркву, бивајући придржаван од двојице у буквалном смислу те речи. То је, заправо, било молебно појање, које се савршавало већим делом изван храма на посебно припремљеном месту и које се састојало од крсног хода до ,,одређеног“ места, појања појединих стихира предвиђених за Месопусну недељу, читања паримија, апостола и јеванђеља, јектеније Помилуј ме Боже и осењивања крстом. Понекад се свему томе, као и у чину новолетства, присаједињавало водоосвећење и с њим повезано омивање икона. Водоосвећење се вршило за време читања паримија, а омивање икона после јеванђеља. Главно место у чину је припадало читању јеванђеља, које је представљало суштински циљ целокупног чинопоследовања. Јеванђеље је читано по станкама од стране епископа и протођакона, а понекад, и поврх тога, са још двојицом ђакона на све четири стране.

    Историјски пут свештенодејства Страшног суда је замршенији од историјског развоја других, горепоменутих свештенодејстава. Оно је несумњиво директно повезано са грчким литијама или народним молебанима, савршаваним на трговима. Међутим, није познато, да ли су Грци заиста једну такву литију савршавали у Месопусну недељу. Када се ово свештенодејство појавило и колико се одржало у руској богослужбеној пракси такође није прецизно утврђено. Отац Никољски одређује тај период, на основу познатих докумената, почев од 1633. године па до краја XVII века5, али то није тачно. Из штампаног ,,сказанiя дѣйственныхъ чиновъ... церкве Успенiя“ у издању Древней россiйской вивлioɵикѣ, може ce запазити да је то свештенодејство ђакона, и ушавши кропи цркву светом водом на четири стране и служи литургију.

    [Свештено]дејство Cтрашног суда

    На основу рукописа Соловецке библиотеке (Чиновник града Архангелска) No 1181 (Опис 789), листови 60-62, из XVIII века.

    У месопусну недељу, по 9. песми, благовести се великим [звоном] због [свештено]дејства.

    У саборној цркви се благовести непрестано од друге половине првога часа дана. Тада градски свештеници савршавају литургију и одслуживши долазе са светим иконама у саборну цркву. Дочек и звоњење [бивају] по обичају. Исто се благовести са великим звоном приликом архијерејевог доласка у саборну цркву, са дочеком и звоњењем у сва [звона].

    Дошавши, [архијереј] савршава вход и одевање по поретку и, ушавши у олтар, кади свету трпезу 3 пута спреда.

    Кључар до архијерејевог доласка поставља на припремљеном месту, где ће се дејство савршити, икону страшног суда и велики крст, пет налоња, на која, за време облачења архијереја, свештеници износе и полажу [између осталог] и два јеванђеља.

    Архијереј, пак, предавши кадионицу, даје два јеванђеља двојици ђакона која иду поред њега, док архијереј сам, узевши крст, излази кроз царска врата, и узима жезал у леву руку. Претходе му протођакон и ризоносни [ђакон] са кадионицама, ђакони са рипидама, док остали јереји иду испред са светим запрестолним иконама, те тако излазе из цркве кроз западна [врата], док се звони у сва [звона] и појцу поју: На многа лета велико, а пред архијерејем иду два ипођакона са свећама у ручним чирацима.

    Дошавши архијереј на [уготовљено] место, осењује крстом четири стране. И примивши кључар крст на послужавник [дискос], поставља га на средишњи налоњ. И затим, поклонивши се архијереју, протођакон започиње: Благослови владико. Архијереј: Благословен Бог. Звоњење престаје. Kанонарх говори: Царе небески, и после Ходите поју се стихире 6. гласа кијевског напева. За то време се архијереју поклањају са обе стране по двојица [свештенослужитеља].

    Тада кади архијереј крст на налоњу и јеванђеље и свете иконе, војводу и сав свештенички чин, и сав народ.
    По овоме [се читају] паримије, за време којих архијереј седи. Затим протођакон говори прокимен и чита апостол месопусне недеље. Протођакон кади. [Појци] поју Алилуја као и на литургији.

    После кађења, ђакони се поклањају архијереју, примају јеванђеља, прилазе архијереју и узимају благослов, те одлазе на припремљено место.

    Протођакон, пак, [окреће се] од истока према западу, други ђакон од југа према северу, трећи ђакон од севера према југу. Први почиње да чита архијереј: Премудрост, усправно стојмо. Одмах после њега ђакони један за другим. И чита архијереј јеванђеље по Матеју, зачало 106. са пет станки, и док прве три целине понављају сви ђакони, последње две понавља после архијереја само протођакон.

    Након архијерејевог последњег произношења [јеванђељског текста], ипођакони поју: На многа лета демественим [древним] напевом. По читању, ђакони прилазе архијереју и пошто светитељ целива јеванђеља, полажу их на налоње. Протођакон, примивши кадионицу, говори јектенију пред иконом страшног суда: Помилуј нас Боже, За благочестивијег цара, За патријархе и архиепископе, За царицу, царевиће и царске принцезе, За војску, и опет: Да очуван буде царски [престони] град. Архијереј говори: Услиши нас Боже, и осењује крстом по поретку. Затим: Премудрост и отпуст.

    Тада по поретку одлазе у саборну цркву, те отпушта архијереј парохијске свештенике са светим иконама у њихове [цркве], па затим служи литургију.

    Потом се уреди да се [на следећи начин свештено] дејство савршава у саборној цркви.

    Од године 709. и после, благовест бијаше у саборној цркви од друге половине првога часа дана, па све до 2. часа. Почетком, пак, 3. часа благовешћало се великим [звоном] непрекидно до доласка архијереја. Долазак беjaше праћен поворком и звоњењем, и по поретку [бише савршени] вход и одевање, и служење литургије.

    А када бива хладно зимско време, онда у саборној цркви чредни [свештеник] служи рану [службу]. Архијереј долази у апостолску цркву и служи литургију.

    Парохијски свештеници на литургију долазе са светим иконама, и приликом дочека, звони се по поретку. После Достојно благовести се великим [звоном], и
    након заамвоне молитве иде се ради [свештено]дејства у саборну цркву по горенаписаном поретку, с тим што архијереј носи крст на глави.

    По окончању [свештено]дејства, опет одлазе у апостолску цркву, те поју Нека је [благословено] име, и после псалма, поучава архијереј народ о страшном суду. Потом отпуст литургије. [Напослетку] испраћају архијереја са поворком, светим иконама и звоњењем.

    Године 715. [свештено]дејство су савршавали у саборној [цркви] после отпуста литургије.

    Године 720. [свештено]дејство је савршавано по отпусту литургије. [Kрсни] ход [je започeт] из саборне цркве кроз северна врата ка апостолској цркви и [био настављен] кроз западна врата [aпостолске цркве], [са поновним уласком] у саборну [цркву], по узору на чин јутрења на [празник] светлог Христовог Васкрсења. Управо на овај начин је по литургији у недељу Другог Христовог доласка [Месопусну недељу] одслужен чин [Страшног суда].

    Са руског и црквенословенског превео Милош Пуача


    Детаљни подаци о књизи
    Наслов: Путевима богослужбеног хода Православне цркве кроз историју
    Издавач: Каленић
    Страна: 143 (cb)
    Повез: меки
    Писмо: ћирилица
    Формат: 21 cm
    Година издања: 2015
    ИСБН: 978-86-84183-91-2
    Naručite
    Cena:
    500,00 DIN
    Cena za inostranstvo:
    5,00 EUR
    Kom.:

    Naručite telefonom:
    +381 11 3055010
    +381 11 3055015





    Ocene i mišljenja čitalaca
    Budite prvi koji će svoje mišljenje podeliti sa drugima (morate biti prijavljeni)


    Pitanja, odgovori, mišljenja...
    Prijavite se ovde i pošaljite vaša mišljenja i pitanja našim urednicima i čitaocima

    Poruku poslaoPoruka
    IDI NA VRH STRANE
    Ⓒ 1984-2019 Mikro knjiga