Аутор: Луис Мамфорд
Страна: 200
► Остали детаљи

Прича о утопијама је можда најоригиналније замишљена студија утопијског феномена која је до сада написана.

После начелних и детаљних разматрања најважнијих дела класичне утопијске литературе, Мамфорд помера фокус на 'друштвене митове' и политичке покрете чије су амбиције и пројекције, од 19. века на овамо, пресудно утицале на стање света у којем живимо.

Тако се Прича о утопијама проширује на све сродне покушаје разрешења друштвене агоније, у којој утописти нису хтели да виде судбину - што је њихов можда најважнији допринос, независно од конкретних замисли и предлога.

Као што примећује Мамфорд, људи с Маркишких острва нису показивали утопијски импулс; тамо нема строгих, али праведних Чувара из Платонове Републике; нема ни Беламијевих радних армија, нити Херцкиног књиговодства; нема, у пројекцији, ни Морисове пасторалне идиле (вероватно најљудскије од свих утопија с којима ћемо се овде срести).

Посто људи од живота нису направили пакао на земљи, питање Изласка се и не поставља. Ми смо себи изгледа наметнули дужи и тегобнији пут - само зато да бисмо се, можда, ако за то још увек има услова, вратили на начин живота који не би производио толико отпора и поремећаја.

Иако није пропустио да нагласи ауторитарни и често деспотски карактер класичних утопија, почевши од Платонових и Морових идеалних заједница, Мамфорд им ипак одаје признање због настојања да уреде свет који је у неким битним цртама остајао или покушавао да остане људски. Почетком 19. века тај импулс се скоро потпуно губи.