Аутор: Алексеј Саљников
Страна: 353
► Остали детаљи

Aleksej Saljnikov piše kao niko drugi u današnje vreme — sveže kao u prvi dan stvaranja sveta. Kao da je specijalno dao sebi zadatak da nigde, ni jedan jedini put ne upotrebi iole izlizanu frazu, Saljnikov u svaku tipsku sintagmu, u najprostiju rečenicu uspeva da ubaci reč koju čitalac ne očekuje. Na svakom koraku on mu pomera tlo pod nogama, slama vestibularni aparat istreniran višegodišnjim čitanjem „normalnih“ knjiga i natera na smeh tamo gde, čini se, nema ničeg smešnog.

I upravo u trenutku kad čitalac već počinje da veruje da ta smešna spoticanja, ta zadivljujuće-nespretna ritmička zapinjanja i jesu ono zbog čega je roman na-pisan, iz njega iznenada izranja siže — i to kakav! Svi slučajni znaci na koje su Petrovi naišli u njihovom bolesnom buncanju, svi slučajni simboli — od tablete aspirina kojoj je prošao rok trajanja zaturene u džepu pantalona, do čudne devojčice u trolejbusu — odjednom se sklapaju u čvrstu konstrukciju bez ijednog suvišnog detalja.

Zapanjujući, originalan jezik, prizemni i opipljivi materijalni svet, koji pak ne isključuje prolazne fantazije, i odistinski volšebna dvosmislenost (da li je sve što se dešava u romanu gripozna halucinacija troje Petrovih, ili smo to zaista na trenutak ugledali volšebno naličje sveta) — kako god da se pogleda, izuzetan tekst i prava čitalačka poslastica.