Аутор: Јасна Јованов
Страна: 250
► Остали детаљи

Стеван Алексић спада у ред најзначајнијих српских сликара с почетка двадесетог века, рођен у Араду, у породици где су сликари били и деда Никола и отац Душан, школовао се на Краљевско ликовној академији у Минхену, док је стваралаштвом био везан за територију од Аустро-угарске монархије, од данашњег румунског Баната, Арада и Темишвара, до Вуковара на западу, од Будимпеште и Сегедина на северу и Новог Сада, Бешенова и Кленка на југу.

Опредељен за средњоевропски уметнички миље, развијао се на самосвојан начин, понекад контроверзан, истовремено модеран у свом симболистичком сегменту где настаје серија од четрдесетак чувених аутопортрета, многобројни портрети, религиозни, митолошки и историјски садржаји, а истовремено анахрон у сликању историјског и религијског жанра и у делу портретског сликарства. Захваљујући таквом сликраству његова модерност може се посматрати пре у оквирима миљеа у којем је стварао, него у оквирима српског сликарства с почетка двадесетог века који се везују за Београд, тенденцију ка сликању у природи и импресионистички приступ.

У монографији посвећеној овом сликару ауторка Јасна Јованов се определила да актуелност најзначајнијег и највиталнијег сегмента Алексићевог опуса сагледава у контексту главних европских струјања тог раздобља – дакле не само с обзиром на узоре попут Ленбаха и (уметниковог минхенског учитеља) Гизиса, већ и у односу на велике сликаре симболистичког опредељења Беклина, Штука и Коринта. На тај начин, осветљавајући Алексићево симболистичко сликарство, отвара се и ново поглавље у тумачењу српског сликарства првих деценија двадесетог века.

Поред аналитичко-теоријског, ова студија поседује и драгоцен фактографски сегмент, с обзиром да садржи детаљан каталог уметникових радова са литературом о сваком поједином делу, као и исцрпан попис извора и литературе о Стевану Алексићу.