Аутор: Емил Сиоран
Страна: 134
► Остали детаљи

Најпре запажамо аномалију сирове чињенице да постојимо, а тек после ону наше специфичне ситуације: чуђење да јесмо претходи чуђењу да јесмо човек. Необичан карактер нашег стања требало би, међутим, да представља главну основу наше збуњености: мање је природно бити човек него једноставно бити. Ми ово инстинктивно осећамо; одатле милина сваки пут кад се окренемо од самих себе да бисмо се поистоветили са блаженим сном предмета. Ми смо стварно ми сами тек онда кад се, усправни пред собом не подударамо ни са чим, чак ни са сопственом посебношћу. Проклетство које нас изнурује тиштало је већ нашег прародитеља, много пре него што се окренуо дрвету сазнања. Незадовољан собом, био је још незадовољнији Богом којем је завидео а да тога није био свестан; постаће то захваљујући добрим услугама кушача, пре помоћника него виновника своје пропасти. Пре тога је живео у предосећању знања, у науци која је била сама себи непозната, у лажној невиности, погодној за настајање љубоморе, порока што се рађа из општења са неким срећнијим од нас; а наш предак се дружио са Богом, вребао га је и од њега био вребан.


САДРЖАЈ

ДРВО ЖИВОТА, 5
ПОРТРЕТ ЦИВИЛИЗОВАНОГ, 24
СКЕПТИК И ВАРВАРИН, 42
ДА ЛИ ЈЕ ЂАВО СКЕПТИК?, 59
ЖУДЊА ЗА СЛАВОМ И УЖАСАВАЊЕ ОД ЊЕ , 68
О БОЛЕСТИ, 83
НАЈСТАРИЈИ СТРАХ, 96
ОПАСНОСТИ МУДРОСТИ, 115
ИСПАСТИ ИЗ ВРЕМЕНА, 131