Аутор: Владимир Сорокин
Страна: 364
► Остали детаљи

Телурија Владимира Сорокина води читаоца у не тако далеку будућност. Управо је завршен нови велики рат, али ослобађање Европе од вахабитско-талибанског ропства није довело до уједињења, него до стварања низа нових дрћавица и подизања нових зидова између њих. После рата свако жели да живи по своме, у срећи и задовољству. У свакој државици влада другачије друштвено уређење, али становници свих њих, од Атлантика до Пацифика, како они који живе у „демократијама“ тако и они који живе у „деспотијама“, богати и сиромашни, људи обичног раста, али и мали, велики, псоглави, антропоморфни, саздани у лабораторијама, силно желе оно што тај, најбољих од свих светова, човеку не може да пружи: сви чезну за новим „хоризонтима нада“, жуде за телуром који „попут божанског скалпела зарања у мозгове милиона... шири границе људског и улива сигурност у Прошлост, Садашњост и Будућност“.

Ратнике и револуционаре, ново и старо племство, филозофе и уметнике, пљачкаше и шверцере, обичне трудбеникеи крсташе нове Европе повезује вечна људска жудња за превладавањем времена и простора, за победом над смрћу, коначно за телуром – то није дрога, али јесте елемент који људе чини савршенима. Телур човеку дарује оно што он сâм жели, за чиме трага, па тако Лукомски, један од јунака Телурије, под дејством телура присуствује свадби у Кани Галилејској и немоћно плаче на Голготи кад копље Римљанина прободе распетог Христа.

Али шта преостаје онима који немају телур? Да ли је довољан само кров над главом, „труд за себе вољеног“ и „клањање једино сунашцу“ које нас греје?
Мирјана Грбић