Autor: Anđelko Krstić
Strana: 174
► Ostali detalji

Анђелко Крстић, иако данас мало знан, за живота је проглашаван за највећег живог романсијера наше земље.
Мали је број писаца, посебно познатијих, који су остављајући оваква сведочанства о свом животу тако свеобухватно описали друштвени миље као Анђелко Крстић простор Старе Србије свог времена у овој књижевној аутобиографији.

<и>Сећања Анђелка Крстића представљају данас велико и драгоцено аутентично сведочанство о не тако давној и тешкој прошлости нашег народа у Старој Србији, када је опасност од Турака и Арнаута вребала са свих страна, када су од ране младости кретали у печалбу и тешким радом, од цика зоре до мрклог мрака, породицама и завичају омогућавали голу егзистенцију.

<и>Сећања Анђелка Крстића писана су непосредно, са жељом да их потомци доживе као истиниту животну причу учитеља, просветног радника, који је све учинио да свој завичај просвети и унапреди. Он у Сећањима тежи да личним примером јасно покаже колико је његова вера у долазак слободе у Старој Србији била непоколебљива и стамена.

Посебно је занимљив део „Борба за отварање српских школа у Старој Србији“, у којем аутор, са много појединости и аутентичних детаља описује ту борбу која је била и опасна и мукотрпна и која је тражила велике жртве (он и његови истомишљеници често су због тога затварани и кажњавани). И поред свега нису одустајали. Да би отворили и сачували српске школе у Дримколу, најјужнијем делу Старе Србије, ишли су од домаћина до домаћина и разговарали, упорно писали турским властима, тражили помоћ од Београда, а често и живот стављали на коцку.

Ове записе треба читати као потресну и истиниту причу о тешком и храбром времену у најјужнијем делу Старе Србије, али и као искрену исповест учитеља, који је доказао да се хуманост учитељског позива може остварити и у најокрутнијим временима, само ако се стално имају на уму нација и народно добро.