Аутор: Јово Вуковић
Страна: 150
► Остали детаљи

Јово Вуковић је један од ретких који је успешно спојио новинарску прецизност и прозну имагинацију. Новинарско перо пречесто смета књижевном, и обрнуто. Срећом, овде то није случај.У овој посве занимљивој, и несвакидашњој, књизи аутор је распросто приче у којој главни јунак најчешће има своје име и презиме. Овај детаљ је врло битан, јер у данашњој прози преовладавају измишљени јунаци, у измишљеном времену, без озбиљне фабуле, па се писци углавном надмећу ко ће написати што херметичније дело и тиме одбијати пољуљану, и разређену, читалачку публику.Још је више те тзв. водитељске литературе у којој је најважније поставити бизарну причу, а исписати је још простачкијим језиком. Гомила тих као бајаги бестселера траје једну сезону, тако да критичари не стигну ни да пропрате те писаније које доиста руже савремену српски књижевност.

Јово Вуковић пише лепршаво, али само на први поглед. Иза те привидне лепршавости, и једноставности, „стоји” убедљива, занимљива, узбудљива, непредвидљива прича у којој се често сви ми помало препознајемо. Врло вешт преплет историјских догађаја и данашњих дана.За ово што пишем, све значајке се налазе у двема причама: „Свадба” и „Зима у Стокхолму”. У овим динамичним прозним исказима, Вуковић показује главне одлике своје прозе. Толико је прича о голооточанима, али овакве до сада нису изишле у јавност.Јер, аутор сваку причу, углавном, почиње именом и презименом јунака, скоро наивно. Онако, кундеровски. Безазлено. Како прича одмиче, наслућује се људска драма која се потом, врло вештом списатељском руком, доводи до крешченда.И још једна одлика Вуковићевих прича.

Поред документарности, аутор прати судбину свог јунака и не закључује, не поентира, оставља читаоцу да укршта детаље; да сам заподене унутарњи монолог о причи коју је прочитао. А свака има једну фину провокацију. На читаоцу је да дадне сопствени коментар.Убеђен сам да ће овако написана књига имати своје бројне читаоце. Иако смо у времену буке и беса, површности и агресивне ријалити олује, ево малих прозних радости који ће вам показати да „није све пропало, кад пропало све”.

Миломир Краговић