Аутор: Мила Михајловић
Страна: 498
► Остали детаљи

У јеку зиме 1915/1916. године, српска војска у клештима армија Централних сила, присиљена је на повлачење у пратњи масе народа. На албанским обалама Јадрана спасена је изванредном хуманитарно-војном операцијом италијанске Краљевске морнарице, уз учешће француских и енглеских бродова, те пребачена на другу обалу мора.
У намери да потпуно новом, до сада непознатом архивском грађом, употпуни приказ завршне фазе операција повлачења необезбеђене српске војске на обале Албаније, склопљен је мозаик изванредног напора савезника Србије да се спасе војска и народ прабацивањем бродовима на сигурну територију. На челу ових операција нашла се Краљевска морнарица Италије. Међу свим савезницима, поднела је готово целокупан терет и одговорност подухвата. Од 12. децембра 1915. па до 29. фебруара 1916. године, италијанска морнарица је из Албаније евакуисала 260.895 српских војника и избеглица, 24.000 аустријских војника - заробљеника српске војске, 10.153 коња, 68 топова и 300.000 тона хране и материјала. Са војском је евакуисана и српска влада, војни врх, краљ Петар И Карађорђевић и регент Александар.
Обављено је 248 пловидби и употребљено 350 лађа. У истој операцији, евакуисано је и 6.000 црногорских војника1 и краљ Никола И са породицом.
Ова поморска операција може да се упореди са оним што се догодило током Другог светског рата између 25. маја и 3. јуна 1940. у Денкерку на северу Француске, када је евакуисано преко 300.000 енглеских и француских војника. Та евакуација била је одлучујућа за победу савезника, баш као што је то била ова, обављена током зиме 1915/1916. После дугогодишњих исцрпљујућих рововских борби без икаквог помака на свим савезничким фронтовима, тек је српска војска, у јуришу 15. септембра 1918, успела да пробије Солунски фронт и да у незадрживом напредовању одлучи победу у мање од два месеца. Али те војске победе не би било, да пар година раније, на обалама Албаније, није било италијанске Краљевске морнарице да јој пружи руку и превезе је до спаса.
Иако по значењу и бројкама сличне, операције масовне евакуације из Албаније и Денкерка никако се не могу поистоветити: евакуација у Денкерку била је искључиво војна операција, док је она у Албанији била хуманитарна у условима рата.
Операција у Денкерку односила се искључиво на евакуацију 1 Реч је о добровољцима у црногорској војсци. Највећим делом чинили су их Херцеговци и Бокељи. Још јануара 1915. су у војсци Црне Горе формирана четири добровољачка батаљона: Гатачки, Билећки, Требињски и Бокељски. Чинили су их Срби добровољци пребегли у Црну Гору пре или после принудне мобилизације у аустроугарску војску. Сви су се ставили под команду краља Николе.
Знајући да према заробљеним Србима Аустроугарска није примењивала међународна правила о ратним заробљеницима, а да је на дезертере из аустроугарске војске - у које су сврставане и пребеглице, иначе аустроугарски војни обвезници - примењивана смртна казна по кратом поступку, краљ Никола је пред повлачење, из борбених редова прве повукао добровољачке формације. Оне су упућене на албанску обалу и одатле евакуисане, да би потом биле укључене у састав Српске војске и учествовале у пробоју Солунског фронта. О овоме и Митровић, Андреј. Србија у Првом светском рату. Београд: Службени гласник, 2014, 135 и 269 и Костић, Васко. Бокељи у Првом свјетском рату. Обалска Албанска голгота. Херцег Нови: НВО “Матица Боке”, 2014, 17-18.__ војске, па тиме била унапред предвиђена, прецизно испланирана и спроведена по свим војним правилима и процедурама.
Супротно томе, евакуација српске војске и народа из Албаније само се делимично односила на евакуацију војске. Највећи део евакуисаних били су цивили, а добар део војника чинили су болесни и рањени. Осим тога, требало је евакуисати и више десетина хиљада заробљеника српске војске који су међу првима стигли на албанске обале Јадрана.
Сложеност и ризици ситуације постали су скоро непремостиви проблем у уском морском каналу посебне конфигурације, као што је то простор доњег Јадрана. Можемо слободно да кажемо да је Отрантски канал за Јадран једнако проблематичан као што је то Ламанш за Северно море. Ако је за Енглеску транспорт трупа у Француску значио тешки испит стратешког умећа, жртава и храбрости, италијанска морнарица се, транспортујући своје трупе у Валону и евакуишући српску војску и народ на другу обалу Јадрана, суочила са далеко тежим проблемима. Зашто? Канал Ламанш је широк двадесет четири морске миље, са релативно плитким водама које је требало блокирати и чувати, док је Отрантски канал широк преко четрдесет морских миља, са водама дубине од око хиљаду метара, у којима се не могу користити једноставни системи одбране као у Ламаншу. Осим тога, у непосредној близини Отрантског канала био је Котор, тада моћна аустријска поморска база, док је специфична конфигурација морског залеђа источне обале Јадрана пружала непријатељу могућности да се лако заклони, да извештава и снабдева своје подморнице.
Такође, док се енглески експедициони корпус искрцавао у праве луке и на територију припремљену за ратна дејства, па дакле већ снабдевену свом материјалном организацијом која омогућава живот и ратна дејства бројној армији са друге стране мора, италијанска морнарица је морала да све то створи ex-novo. У Албанији није било ничега: ни путева, ни пристаништа, ни лука. Стога је италијанска морнарица морала да одреди и створи простор за искрцавање, обезбеђујући истовремено одбрану и све организационе аспекте, пре свега за своју војску, а потом за огроман број Срба у повлачењу. И све то у само пар месеци у јеку зиме 1915/1916. године.
О улози савезника у помоћи српској војсци у повлачењу постоји озбиљно размимоилажење у ставовима када је реч о помоћи Француске и Италије. У том погледу, историјској грађи, извору и сведоку историје, мора да се пружи апсолутно првенство. И то посебно онда, када се у тумачење историје увуку емоције. Никада се, ни у једном трену, не сме сметнути с ума да је истина та која увек има предност, па чак и у односу на традиционално српско франкофилство.
У овом случају, када се после равно стотину година појављује нова архивска грађа, неминовна је могућност промене схватања прошлости, која се постиже критиком постојеће, познате архивске грађе о српско-француским односима и везама за време Великог рата. Италијански архиви пружају управо такву прилику и отварају ново поље развоја историографије у Србији. Осим тога, у досадашњој историјској анализи односа Србије са савезницима, примећује се и озбиљан недостатак коришћења архивске грађе других савезника, док се процене углавном заснивају, као досије једне пропаганде, на пријатељству Срба и Француза. Утицај Француске на српску интелектуалну послератну елиту био је општеприсутан, а ставови српске јавности почивају на одушевљењу Француском и њеном моћи и француском помоћи обнови српске војске, помоћи коју је Србија платила до последње пертле на војничкој цокули. Француски официри су уживали харизму у српском официрском колективу од којих је добар број био школован у француским војним школама, био профранцуске културне оријентације и француске војне доктрине. А официри су уживали подршку франкофонских политичара. Тако се и политика дубоко уплела у историјске процене.
На страницама које следе, чињеницама се отвара слика онога шта се дешавало и како се одигравало. Износи се релевантна и прецизно одређена, досад непозната архивска грађа, која шири погледе и допуњује знања о значају Италије као српског савезника, а нарочито о њеној хуманитарној и медицинској помоћи пруженој у зиму 1915/1916. године. Нове чињенице растерују маглу с једног поља српске историографије и стварају услове новим генерацијама српских историчара да донесу суд о помоћи Италије, али и да преиспитају искуства Србије са другим савезницима.