Аутор: Вања Мандић
Страна: 184
► Остали детаљи

Лежали смо на кревету те летње ноћи, у мраку, док је промаја у старом стану правила буку. Чули су се благо језиви звуци, као да се неко шуња. Стар паркет је шкрипао, завесе су се јогунасто повијале на промаји, светлост нам је пружала једино месечина колико јој је оквир прозора дозволио а наго тело било је загонетно осенчено. Ана ме је, ваљда инспирисана окружењем, упитала: „Шта ако разбојник уђе и убије те?“ Као одговор муњевито сам предложио: „Ухвати га за руку и у мојој топлој крви водите љубав. Бар ћеш имати изговор што си се предала. Борба за живот те натерала тако да поступиш. Успут, признала си ми како си маштала о загрљају потпуног незнанца са којиме ни реч ниси прозборила.“ Подразумева се да ми никад није признала жељу да се пода незнанцу, зачикавао сам је. Вртела је главом, негирала немо предлог, и након осмеха напоменуо сам док је пућила усне: „Можда се ту одмах створи и нови живот уместо старог и преузме моје место у шареном недокучивом склопу.“ Разрогачила је очи, забезекнута, и одгурнула ме рекавши да сам морбидан, али наслутио сам задовољна оценом заслуженом на тесту. Подсетио сам је да је она прва имала убилачке идеје, на шта је рекла: „Ја сам се само шалила а ти си луд...“