Аутор: Милан Ракић
Страна: 275
► Остали детаљи

Приредио Леон Којен. Стр. 275.

Ово издање Ракићевих песама приређено је критички, узимајући у обзир како сва издања објављена за песниковог живота (Песме, 1903; Нове песме, 1912; Песме М. М. Ракића, 1924; Песме, 1936), тако и песникове рукописе који се чувају у Архиву САНУ. На тај начин је први пут успостављен потпуно веран текст Ракићевих песама, који у свему одговара песниковим замислима у тренутку њиховог првог објављивања у књизи. Новина овог издања је и представљање Ракићевог песничког дела хронолошки, у три веће целине које чине Песме (1903), Нове песме (1912) и касније песме, настале између 1912. и песникове смрти 1938. године. Тако се може најбоље разумети начин на који се мењало Ракићево песништво, али и јасније сагледати смисао појединих песама који се лакше открива када их посматрамо у непосредном окружењу других песама написаних у истом временском периоду. Леон Којен је за ово издање написао и опсежну студију о Ракићевој поезији (стр. 137-263), која даје низ нових тумачења и уједно полемише с негативним судовима о њеној вредности карактеристичним за критичаре модернисте после Другог светског рата (Зоран Мишић, Миодраг Павловић, Јован Христић, чију критику Ракића наставља Радомир Константиновић у Бићу и језику). Посебну пажњу Којен поклања првој Ракићевој збирци, коју сматра почетком модерног српског песништва, и песниковом косовском циклусу, који тумачи знатно детаљније него што се то досад чинило: тај циклус почива на дубоком разумевању српске средњовековне државе и хришћанских основа њене легитимности, а истовремено изражава доследни индивидуализам својствен великој прекретничкој генерацији српских интелектуалаца окупљених око Српског књижевног гласника, којој је припадао и сам Ракић.