Аутори: Роман Сенчин ; превод с руског Радмила Мечанин ; поговор Срђан В. Тешин
Страна: 297
► Остали детаљи

Подручје за потапање је храбра књига о томе како огромна територија Русије, њене шуме, пашњаци, поља, градови, села, људи, животи, душе и гробови предака нестају због грабежи за мало власти и много новца.

Роман Сенчин, један од најистакнутијих представника „новог реализма“ у савременој руској књижевности, овој теми приступа готово документаристички. Главни јунак његовог романа је власт.
Роман започиње разговором два човека, Тоље и Волође, али то није обичан разговор и то нису обични људи: понављајући им имена у свакој реченици, Сенчин читаоцу каже: „Јесте, не грешиш, читаш речи које изговарају Анатолиј Чубајс, творац програма приватизације, и Владимир Путин, премијер и председник Руске Федерације!“Подручје за потапање је роман о томе како је 1974. године совјетска власт одлучила да на реци Ангари сагради Богучанску хидроелектрану. Почели су силовито, уложили огроман новац и стали, а затим су, након „перестројке“, дошли млади олигарси, они којима у Русији припада све и одлучили да доврше БоХе. Власник хидроелектране је милијардер, свемоћни краљ алуминијума Олег Игоревич Бањаско (у коме би читалац са озбиљним разлозима могао препознати Романа Абрамовича), чија компанија, регистрована на Кипру, руководи наставком изградње „хидре“, како је зову мештани с подручја за потапање. Њега нимало није брига за невоље, бес и тугу хиљада оних који су принуђени да, милом или силом, напусте своје домове и преселе се у градове. Он, за разлику од утопљеника, не мари за њихов разрушени свет. Он жели само да потопи део земљишта. И узме новац. Велики новац. Шта ће њему та далека земља кад он и не живи у Русији, већ у Лондону? За њега је човек с подручја за потапање тек зупчаник, трун, мрвица прашине.

„Да, мноштво је прича, десетине судбина које се ломе или су већ сломљене. А исељавају мање од шест хиљада особа. Зар не могу за њих, који нису својевољно одведени са својих огњишта, да створе макар услове какве су имали?“

„Уопште, где је приватно, а где државно – не може да размрси. Као да су намерно замрсили, да се не нађу крајеви.“

„Сад је, чини ми се, читав свет осуђен. Дошло је време неваљалости овога света.“