Аутор: Вук Стефановић Караџић
Страна: 254
► Остали детаљи

„Miloš je u gospodstvu i u besposlici malo po malo dotle doterao, da mu se sad ništa tako ne mili, kao sprdnja. Sa sprdnjom se vreme besposleno provodi, sa sprdnjom se briga razbija, sa sprdnjom se ruča i večera, sa sprdnjom se sva državna dela svršuju, sa sprdnjom se i Bogu u crkvi moli. Koji najbolje zna sa sobom i s drugim ljudma sprdnju zbijati, onaj je najsposobniji da se primi u dvor za ministra...“
Kad je na poziv kneza Miloša boravio na službi u Srbiji 1829. i 1830, Vuk Karadžić je bio svedok Miloševog despotskog vladanja i svakodnevnog izmotavanja sa njegovom okolinom i narodom koji je dolazio knezu da se požali ili zatraži pravdu. Po obavljenom poslu napustiće Beograd i u zemunskom karantinu napisati poduži tekst sa primerima Miloševe tiranije pod nazivom Osobita građa za srpsku istoriju našega vremena.
Rukopis u tradiciji tajnih spisa namenjenih za potomstvo, kao ostavštinu za buduće generacije, Vuk je zapečatio uz amanet da se ne otvara do kraja XIX veka. Zbog eksplicitnog jezika i nezgodnih pojedinosti bilo je gotovo i nezamislivo objaviti ga za piščeva života. Svojevrsna dopuna Vukovog glavnog istoriografskog dela Miloš Obrenović, knjaz Serbiji, ili građa za srpsku istoriju našega vremena (1828), ovaj spis do danas je ostao u senci drugih Vukovih dela i prvi put se objavljuje kao zasebna knjiga.