Аутор: Душко Трифуновић
Страна: 256
► Остали детаљи

Као „својеглаво“ аутентичан, Душко Трифуновић (1933–2006) помало je загонетан случај савременог српског песништва. Постао је познат и код многих читалаца / слушалаца омиљен песник, имао је своје рецитаторе и епигоне, своје похвалне критичаре и сумњичаве критичарске пратиоце, па ипак је истинска рецепција његове поезије остала добрано запреченом, у сваком случају прилично једностраном. Тај неодговарајући одзив на који је наишла Трифуновићева песма код оних који промишљају и вреднују савремено поетско стваралаштво, има већ и популарно објашњење у чињеници песникова јавног деловања, тј. у његовој естради. Он је више од било којег другог нашег савременог песника имао потребу за публиком, за живим говорењем својих стихова, како би његове „јетке приповетке“ продрле у тврде уши света.