Аутор: Јовица Аћин
Страна: 284
► Остали детаљи

Инвентивно комбинујући свакодневни, есејистички и наративни говор, Аћин у овој књизи износи своје виђење извесне екстрареалистичке поетике приповедања. Када је реч о књижевној рефлексији, као и када је реч о причи, ауторово богато искуство прати, кроз осврте и самоосврте, обиље увек нових идеја чијој живописној подстицајности морамо да будемо захвални. Истински стваралачки, неочекивани увиди и наговештаји предочавају нам тлоцрт ауторске поетике која у исти чвор везује живот и писање. Текст књиге, својим језиком и стилом, често оплемењен притајеном духовитошћу, функционише као књижевни текст, па читаоци могу у њему и да уживају. У сваком случају, такозвана књижевна теорија овде преступа своје међе и готово изискује да и сама буде уврштена у књижевне жанрове. Аћин је неупоредиви истраживач граничних територија, а то сјајно потврђује ово дело.