Аутор: Сретен Марић
Страна: 136
► Остали детаљи

[За Марића Прустово] тражење смисла живота у стваралачком чину (...) не значи одбацивање живота него тријумф живота. Срећа ту није схваћена као „континуирано уживање“, него као „животна пуноћа и осмишљеност“, које се остварују кроз муку и патњу. Приповедач долази до сазнања да ће му писање омогућити да обједини своја распарчана ја и оствари своје унутрашње јединство, али и јединство са светом од кога га је одвајао његов несводиви субјективизам, да успостави комуникацију са другима. Захваљујући уметности, „свет нам се указује сасвим различит од старога, али и савршено јасан“, јер „само кроз уметност можемо изаћи из себе сама, сазнати шта од овог универзума види неко други“, наводи Марић Прустове речи, да би закључио: „Пруст не пледира за l’art pour l’art, već za l’art pour la vie“.
(Јелена Новаковић)

Уочавањем префињених, тананих нити повезаности између његовог живота и дела, Сретен Марић долази до коначног суда о Фокнеру као „човеку фолклора и традиције у једној механизованој земљи без традиције“, писцу који русоовским повратком рудиментарној људској природи исписује беспоштедну осуду савремене америчке цивилизације. На тај начин, показује нам не само то да биографски, као и сваки други критички приступ, има смисла уколико се одликује недогматичношћу и креативношћу, већ и нешто много значајније: када велики писац добије великог тумача, рађа се потпуно нов квалитет, и сам по много чему раван аутентичном уметничком делу. Есеј Сретена Марића о Вилијаму Фокнеру изванредан је пример таквог критичарског подвига.
(Зоран Пауновић)