Књигом песама „Коначиште”, која је настајала током више деценија минулог, али и током овог века, и којом после дужег времена излази из велике сенке писца за децу и младе, овај песник од неоспорног књижевног дара за творење лепе и мудре речи каква при самострогости и у мудрости настаје тек са сабраном горчином животног искуства, суочавањем са истином до које (или до какве) се стиже чешћим пролажењем кроз немилосно животно сито и кроз решето.. Оним до чега се и како стиже тек кад (и ако) прођемо и рајску и паклену страну живота и кад без труња од илузија све иза, али и у оно испред себе боље, далекосежније видимо и дубље осећамо. Као такви, „провејани”, ослобођени од илузија, од варки и залудица, засигурно, бивамо најпре горчином властитог животног искуства и песмом поузданији сведоци при казивању о оном суштинском у речи живот, а што подразумева пролажење (и увид) у обе стране од којих је сам живот. Једнако увид у ону тамну, тегобну, рушилачку, смртоносну, поништавајућу, за човека увек погубну, паклену страну. Тим пре и по човека поразнију, кобнију, уколико јој се одлучније, жешће и са силом у себи самом не супротставимо.

Уз горчину искуства која стиже посредством животних удеса, од пресудне важности за творење аутопоетичних лирских записа од каквих је и „Коначиште”, битан је увид у себе још незнаног и самом себи, више него и неком другом. Самоспознање оног који се „склања” од истине, од светлости, себе тајног, али и себе необезнажног. Потпуни, дубински поглед у онај део свога битка где и после свих суноврата још тиња искра незгасле наде подстакнута пролажењем кроз светлост која такође може бити погубна уколико јој се сувише приближимо и у том жару од блискости доживљеног, притом и спознатог, без снаге за будући лет, без заштите од прерано дознатог, „без крила” мало кад да не останемо.

Давид Кецман Дако