Уколико се све ово пред вашим сненим очима дешава, и то тако да нисте више сигурни шта видите јер се стварност крије иза завеса слојевите магле коју је издахнула мирисна, плодна и здраво масна ораница-црница, онда сте се засигурно нашли не у обичном крајолику Маркесовог кишовитог Маконда, нити у имагинарној Фокнеровој, врелој и спарној Јокнапатофи где „вода полако тече кроз равницу”, него у чаробној успаваној (не)постојећој Земљи Банат Милутина Ж. Павлова коју он, изнова и изнова свесно одбацујући и примисао да већ постоји, ставара бацајући кистом од коњске длаке тешке боје на мирисно платно које поприма, сваки пут кад уђете у свет зачудних и замамних прича, нове облике и нови изглед, баш као и калеидоскоп који своје чаробне мозаике мења на најмањи јецај поветарца, на најтиши уздах или издах (не)припремљених, али задивљених читалаца…

…Специфични лирски импресионизам и језичко онеобичавање, нужни за веран приказ старе Војводине настањене сенкама прошлости, сјајно дочаравају поетику Павлова, војвођанског Стриндберга, у дијалозима и акцији готово хамсуновски убедљивог, док слика мртво време и (мртве) душе које настањују свет који је одумро, али вести о томе још нису допрле до изгубљених становника. – из Рецензије

Ђорђе Писарев