[…]

Саставни део доживљаја превођења овог романа је и поновна прилика да се удубим у нове догађаје дечјих јунака Ј. Бураија, Тамаша и Шањике Сивела. У овом роману најмање можемо да читамо о несташлуцима дечјих јунака, а много више о свирепостима, ужасним неправдама које су уништавале људске судбине, и чији су очевици, нажалост, била и деца. Деса, која су, преживљавајући грозоте расла и формирала своје личности.

Задатак преводиоца приликом превођења романа Клавир из белог дворца био је да се покуша да сачува Гионов нараторски стил, непосредне и природне гласове јунака, веродостојност дијалога, помоћу којих Гион врло вешто оживљава своје јунаке, па се читаоцу чини да је и он сам присутан, види јунаке и чује њихове дијалоге – не само оних које већпознаје из претходно преведених Гионових омладинских романа, већ и глас сестара Торонтал, Хелмута Шредера, Морнара, Димитрија, Флоре Корниш и ћелавог Миливоја. Било је важно и на српском језику сачувати котрљање честих сложених и вишеструко сложених реченица, као и атмосферу догађаја и сутиација, између осталог, да би сати проведени код сестара Торонтал и за читаоце српске националности били исто тако пријатни као и за наше дечје јунаке, да би и читаоци осећали интензиван мирис и слатко-горак укус чаја од жалфије, који су дечаци више пута пили мрштећи се, али ипак са задовољством, јер су им чак скувале сестре Торонтал, у које су били „заљубљени”.

Јоланка Ковач