Песници остају деца целога живота, па ма у ком жанру писали. Фантазмагоричне сензације красе и нову књигу прозе Миће Савановића; то су приче, записи и цртице из ране младости. Змијањски амбијент је богомдан предео Савановићевог детињства. Намах се сетимо великога Петра Кочића и његових „пркоса и заноса“ везаних за овај крај који је у приповеткама добио митски карактер и значај. Наново заћи у ову аркадијску лепоту значи умити се светлошћу крајишког живота и пуноћом трајања на свету, додирнути биографску аорту писца који нам је свима с тога краја идеал. Пишући о једном, сећамо се другог. То су концентрични кругови различитих пречника из истог центра. Неминовно, трагом змијањске царевине у језику.

Читајући лирску прозу Миће Савановића запажамо богатство завичајне лексике, блага без којег нема матерње топлине израза: пиладија, ћишик, водјер, метер, брстина, подквачити, гртати… Дабогме, дугине боје матерњег језика озвончиле су се чудесним семантичким сјајем сваке речи понаособ и тако саме (у себи) формирале синестезијску клицу малих поетских експлозија у свемиру непрегледних животних сензација, односно, распрслих реченица и пасуса потом, оног прозно-поетског текста који подсећа на фисију језика.

… Савановићеве „песме у прози“ у добром делу књиге „Камен“ затичемо и препознајемо као тканицу једног Змијањца на трагу кочићевске космогоније. И са карактеролошке линије ликова, Савановић додирује Кочића, ликови се рађају једни из других, у парадигми змијањског менталитета, истина, у књизи „Камен“, са наглашеном документаристичком подлогом у именима и топонимима.

Ко год се дочепа ове књиге, осетиће магнетизам песничког нерва Миће Савановића, остаће уловљен у лепоту једног микро-амбијента који поседује елементе и систем макро-света. „Камен“ је књига заводљивог људикања и еглена, калеидоском амблематичне планинске нарави и говора. Мићо Савановић наставља да изненађује своје читаоце продубљујући рудник и лавиринте језичког бескраја, којима узбуђено ходи остављајући иза себе спасоносну Аријаднину нит свог корена и порекла. – Ненад Грујичић