У самоиронијском ракурсу има одређене скепсе и према песми као сведоку осаме и према речима које исказују однос према свету око себе па и у себи, има и зазора од читалачког саучествовања у оцени успеха опесмљавања самоће, има неке надмоћне резигнације јер се толико доброга написало а свет се није изменио. Уводна песма у књизи Пас изгубљеног човека у неку руку је програмска и дешифрујућа јер метафорички даје назнаке песничког накана да се осветли тама света речи и звукова. Стил сроковања, плетење рима, постојао је у раним Павловљевим песмама, али у овој књизи је доведен до уникатног белега препознатљивости, тако римује, уплитањем такозваних унутарњих рима, у нас само Милутин Ж. Павлов… Означен и опеван простор оаза је тишине и осаме. Перо Зубац