ТУ ГДЕ ЈЕСАМ

О КЊИЗИ

брига за смисао и опустели свет

Oбимна збирка песама Ту где (је)сам Часлава Ђорђевића организована је као низ записа о искуству живота о којем аутор песнички сведочи. У највећем делу реч је о новим и први пут објављеним песмама али и о песмама које су по тематско-мотивском основу уврштене у збирку, мада су раније објављене у периодици и у претходним двема песничким књигама, махом са малим преиначењима, језичко-стилским изменама и допунама. Сачињена од шест циклуса и од пролошке и закључне песме, ова књига је у стилском смислу јединствена у изражавању особене песничке идеологије и реализовању карактеристичних наративних и реторичких принципа.

Ђорђевићеве песме, често наличе на извештајне записе проткане рефлексивним исказима који сведоче о посебном догађају, који се управо издваја због чињенице да може бити предмет песме. Тако се Ђорђевићеве песме показују као једна врста вагања, где је на једној страни сам догађај као трансцендентна основа поезиса, а с дуге стране је текст као сижејно структуирани језик који исијава поетско. У самом средишту његових песничких повести су поезија и уметност. Од Петера Хандкеа, Миодрага Павловића, Крстивоја Илића, Исидоре Секулић, Виславе Шимборске, Жака Превера, Алена Бешића, Васка Попе до сликара и музичара, ауторових познаника и пријатеља. Једнако су заступљени призори и моменти природе, пејзажи, којима Ђорђевић посвећује посебну пажњу, као и градске вербалне ведуте Новог Сада и догађаји који карактеришу његов унутрашњи живот. Ђорђевић ставља напоредно град са његовим моментима отуђености и заробљену природу која се налази под његовом доминацијом.

Ђорђевић се не посвећује поезији као рефлексији затвореној у оквире језика, у његове самоартикулишуће и саморегулишуће видове, него језик узима као одбљесак света, као његову посебно сензибилизирану слику. Оно спецификовано и стилизовано језичко за чим посеже су поетизације у видовима особених облика речи; од поименичавања глагола, посебних елизија које реч архаизују, до литерарног и говорног вокабулара старијих културних периода који су у функцији поетизације или сугестије о суштинској улози и положају језика у односу на смисао или позицију човека.

Циклус „Рапсодија у сивом“ (од три песме) посвећен је Петеру Хандкеу и његовим моралним епифанијама. Описујући његова сучељавања са светом српске традиционалне културе, са модусима свакодневног живота и силама деструкције у позадини, Ђорђевић представља овог песника као отеловљења моралне снаге која произилази из његовог песничког карактера. Оно како песник види Хандкеа је његова визија света без таме, идеална, прожета поезисом и лирском емпатијом. Снажно супротстављен актуелном свету и злокобним кореспонденцијама са архетипским енергијама зла, са непромељивим и изобличујућим интенцијама да се човек сурва у несрећу, песник заступа свет саосећања, разумевања и уметнички схваћене моралне и естеске уравнотежености:

Он исписује епопеју малих ствари

Он се удаљава од адског света

У коме додир кажипрста две руке остаје без одзива

Ту представу конфликта светског и уметничког о непомирљивости и историји бола препознајемо у евокацији леонардовског антропоцентризма и његове представе целовитог човека.

У песмама о Новом Саду (циклус „Новосадске елегије“) Ђорђевић даје горко поетичне слике свакодневног живота. Препознајемо топографију Новог Сада, његове квартове, убоге кућице, широки тмасти Дунав, знамените Новосађане с којима Ђорђевић води резигнирани и поетизовани разговор. Помало шопенхауеровски одјекују његови нихилистички стихови у чијим се дубинама смештају искрице наде везане за речи и њихову моћ да обликују смисао и одбаце таму као извесност људске историје. И у једној од песама ове сложене књиге, где се описује смрт пријатеља, избија неверица која суочена са непрепознатљивим одсуством тражи веру у сликама перфекта и надама обоженог света да се људски живот не завршава у обезличености и обездуховљености немуштог тела:

Не овај овде на лежају, белом

И није, никако није Он

(Ово је само докона игра неког

Много јачег од нас)

Он је негде другде

Можда се само мало дуже задржао

Ко ће знати…

Можда је сада само дах

Који време развејава

Тамо негде горе на северу…

Своје тамнозвучне стихове, како читамо у једној песми, песник посвећује Новом Саду у елегичном тону. Ђорђевић слика тамни Нови Сад са његовим нагорелим душама и пејзажима. Мост срушен у тамни Дунав који се пориче у тренутку ништења, јер свет без амблема људског деловања је непостојећи. Песников антропоцентризам је амбивалентан, између химничности посвећене човековом стварању у његовом присуству у свету, до страве и нихилизма који доспевају из регија историје, људског пада у зло и сиромаштво. Он схвата живот као испуњење тренутка, као сабирање у високим амплитудама егзистенције. Као да нема испуњења, негде у врховима историје као неповратне еманципације, него само постоји тренутак где се смисао на час достиже у пунини унутарњег и спољног сазревања бића. Овај циклус у својој сложеној морфологији посвећује се и одбачености и сиромаштву човека, и нади и стрепњи пред неумитношћу смрти која надире према усљамљеним људима.

Дог-песме су иронична слика доместификације животињске природе, разградња и деконструкција једне у највећој мери градске тривијалне културе, али и персонификација судбине човека у свету безобалног насиља које из тамних замаха поништава одговорност за културу и за историју као трагање или изградњу смисла. Ове песме су смештене у амбијент Новог Сада и у његове препознатљиве културне ововремене и болне историјске обрасце.

Средишњи циклус Расуте поетичности асоцира на Бору Радовића и његове неосимболистичке прозрачне стихове у којима се изражавала скоро непроблематична снага стиха, језика који је био слика разбуђеног поетизованог света са скрајнутом тамом која је подупирала разлоге поезије. Од опште танатолошких фигура и асоцирања тривијалних рупа до оних финалних које стоје као знак на граници живота до узнесено меланхоличних слика у којима је песник смештен на узвисине Таре да живи у својој смрти, до слика живота у којем мрачни заступници зла прете сваком бићу да ће његову смрт учинити немом и бесмисленом. Овде избијају звукови очајања, али и резигнираног посвећења патње оличене у звуковима блуза и његовог отимања од ништавила, заборава. Блуз је амблем силажења, али и узнесења кроз музику, кроз тугу која као непролазност лебди у етеричном ваздуха:

А опет опет по сто пута опет

Слушам тужаљке

Слушам дозиваљке

Слушам љубав орочену на вечност

А да засека ни у сну нема …

Ђорђевић је велику пажњу као критичар посвећивао Миодрагу Павловићу, једном од вршних песника нашег послератног модернизма. И овде, у троделној песми, са постскриптумом, он му посвећује песнички есеј и оду коментаришући његову улогу од педесетих до данас. Ђорђевић му приписује раскид са утилитарном поезијом, са патетизмом, приписује му заслуге за нову дискурзивну звуковност у српској поезији, као и за увођење великих културних и историјских тема:

Учио си Певачу као што сви мудри уче:

Плишано небо више не постоји

Звезде од срме стиде се свог вештачког сјај

Због језних дрхтаја трстика онемелих

Говорио си мада шапатом:

Цвет ми није род

Нити је мој пев длан нежни за нечији починак…

Завршни циклус је полемичан, усмерен на распру о савременом добу. Ђорђевић у актуелном времену види пад књижевности, културе уопште, поезије, романа, критике и самог мишљења оличеног у гестовима постмодерне. Ђорђевић без патоса, али са горчином објављује крај уметничких и друштвених утопија и сумрак нашег суштинског присуства у свету. Отуда он узима измршавелост на јавној сцени као фигуру која аналошки рефлектује општу потхрањеност идеје духа и уметности:

…

Увећава се

Пустош

Сцене:

Казује се

Одсуство

Света,

Одсуство

Себе.

У свету…

……

У закључку се може рећи да аутор у целини интонира свој песнички текст полемички. С једне стране је дух савременог града и његова технолошка одређеност, одсуство солидарности и пад људских вредности, празнина која окружује савременог човека у његовом везивању за актуалне културне и друштвене жаргоне који напуштају одговорност за сам свет, за човека и за његову истинску језичку осетљивост, за његово присуство, а са друге стране су уметници, градитељство, брига за смисао, за природу и човека који сијају тек негде у изопштености, у тами и сенкама једног испражњеног и опустелог света.

Јован Зивлак

Нови Сад, мај 2013.