Аутор: Ђорђе Ђурић
Страна: 496
► Остали детаљи

Питање ратне одговорности


Питање утврђивања одговорности за избијање Првог светског рата једно је од најконтроверзнијих питања историјске науке. Њиме су се у претходних сто година, поред историчара, бавили и политичари, пропагандисти, правници, новинари и публицисти.

Још током трајања рата обе зараћене стране настојале су да покажу како је противнички блок крив што је до рата дошло. У томе нису бирана средства. Коришћене су полуистине, неистине па и фалсификати. Један од примера за то је судбина архивске грађе коју је аустроугарска војска запленила у Србији током рата. Она је однета из Србије, а касније је „стилизована”, заправо фалсификована, тако да се докаже да су Русија и Србија одговорне за рат. Ова „стилизација” вршена је у Бечу и Терезиенштату (Тешину), центру аустроугарске војнообавештајне службе, о чему је касније у својим мемоарима сведочио Максимилијан Ронге, један од учесника овога посла.

На конференцији мира у Паризу формирана је посебна комисија која се бавила утврђивањем ратне одговорности. Она је користила тада расположиве документе, али ни она није у потпуности била објективна, јер је пре свега радила у интересу победничких сила. У извештају ове комисије између осталог стоји и недвосмислена тврдња: „Централне силе су планирале рат заједно са својим савезницима, Турском и Бугарском и рат је резултат намерних потеза који су почињени да би рат постао неизбежан”. Из рада ове комисије пристекао је 231. члан Версајског мировног уговора, у коме се између осталог каже да Немачка као потписница „...прихвата одговорност Немачке и њених савезника за све губитке и штету коју су савезничке и придружене владе и њихови становници претрпели као последице рата који им је наметнула агресија Немачке и њених савезника ...”

Немачкој су наметнути врло тешки услови мира, који су подразумевали исплату ратне штете (од баснословних 246 милијарди златних марака, чија би исплата према Јанговом плану требало да траје до пред крај 20. века), теритиријалне губитке, привремени губитак суверенитета над привредно значајним областима, разоружање и међународну изолацију незапамћену у новијој историји. Све то су били врло озбиљни разлози да немачка влада, која је увај уговор потписала под притиском, покрене врло организовану кампању за ревизију овог уговора. Сматрало се да се то најубедљивије може постићи ревизијом историје и доказивањем да је неко други одговоран за почетак рата. У ту сврху је одмах у оквиру министарства иностраних послова формиран тајни одсек који је требало да се бави овим пословима. Касније су формиране још неке организације и институти који су имали исти задатак. Као резултат рада ових организација објављено је неколико хиљада књига и чланака који су доказивали да је неко други, а не Немачка одговоран за избијање рата.

Слично су се понашале и друге европске владе, али у знатно мањем обиму и слабије организовано. Изузетак је била совјетска Русија, која је објављивала историјске изворе и књиге којима је за избијање „империјалистичког рата” кривила европске империјалисте, али и своју царску владу.

Објективнији историографски приступ био је могућ тек после другог светског рата, када је постојала довољна временска дистанца, али и када више није било горуће потребе за ревизијом која је проистицала из одредаба Версајског мировног угоовра.

Међу многобројним објективним историјским радовима насталим током 1960-их и 1970-их година издвајају се дела немачког историчара Фрица Фишера, а код нас академимика Андреја Митровића.