Аутори: Драгољуб Б. Ђорђевић, Драган Тодоровић
Страна: 101
► Остали детаљи

УВОД

ОКО КОНСТАНТИНА ВЕЛИКОГ И ПРОСЛАВЕ МИЛАНСКОГ ЕДИКТА
(Неколико података и питања, и необавезних теза)·

Наша је воља да, укинувши све наредбе против хришћана што смо их једном саопштили у писму теби упућеном, настојиш да свако који би хтео хришћанску веру исповедати то слободно чини, да му нико у томе не смета и да га не узнемирава. И сам ћеш лако разумети јер тако захтева државни мир, да смо ми слободу вероисповести и јавног богослужења дали не само хришћанима него и свим другима... Нећемо да наши закони буду на штету части ма које вере...


И Милански едикт: социолошка перспектива.Без лажне скромности истичем да се округли сто - „1.700 година Миланског едикта: социолошка перспектива” - организује мојим залагањем. Идеју и одржавање су здушно подржали Данијела Гавриловић, председница, и Драган Тодоровић, секретар Југословенског удружења за научно истраживање религије (ЈУНИР). Ништа природније од тога да се то угледно Друштво придружи ниски српских и нишких институција у величању историјског тренутка. Оно је потекло из Ниша, гле случајности - 1993. године (ЦонстантинусМагнуссе родио у Наиссус-у), и заједно с родним градом достојно прославља годишњицу Едикта. (Пре тога сам био у иницијативној групи за формирање Одбора за прославу годишњице Миланског едикта на Универзитету у Нишу, из које се касније изродило гломазно бирократско тело које није ни могло нешто да направи.[1]Одбор су, поред мене, чинили, као главни заговарач, др Драган Митић, редовни професор Факултета заштите на раду, др Драган Жунић, редовни професор Факултета уметности, и др Миша Ракоција из Завода за заштиту споменика културе.) Идући даље, допринео сам да две ЈУНИР-ове књиге, обе с мојим предговором, изађу поводом јубилеја у Константиновом граду. Прва се зове Срби у Белој Крајини (Комац и др., 2013), друга Енцоунтеринготхерс: РелигиоусандЦонфессионалИдентитиесинБосниаандХерзеговина(Цвитковић, 2013). Предговор другој - „Енцоунтеринготхерс: Ацадемициан Иван Цвитковић, социологистофрелигионандхуманист” (Ђорђевић, 2013a:VII-XIX) - посветио сам том најчувенијем акту о толеранцији.

ИИ Награда за толеранцију „Цар Константин”.Круна мог конкретног доприноса прослави јубилеја огледа се у чињеници да ме је Скупштина града Ниша једногласно изгласала за председника Комисије за доделу награде за толеранцију „Цар Константин”.[2]Град Ниш је читаву 2013. прогласио „годином Миланског едикта” и у оквиру бројних активности засновао своју другу градску награду; прва је она која се додељује поводом дана ослобођења. Награде за толеранцију „Цар Константин” може се доделити појединцу, институцији или организацији за исказано изузетно лично или колективно ангажовање и опредељеност у борби против сваког вида расне, политичке, верске, језичке, културне и сваке друге дискриминације, а ради успостављања толеранције и културе дијалога у Граду.

Први лауреат мр Иван Реди, архитекта, основао је пре 12 година удружење „Иницијатива ДиеБрüцке- Мост Граз- Нис” и све време радио на промоцији Града Ниша и Нишлија у Грацу, као и на повезивању Граца са Нишом. Сарадња међу њима је успешно успостављена и поред тога што се ради о друштвеним срединама које нису исте вере, не мисле на исти начин, имају другачији политички став и разликују се по много основа.

ИИИ Одломци из Лактанција.Но далеко пре свега овога, још 1966. године, када у српским религијским и световним, научним и академским круговима ни у наговештајима није било спомињања Миланског едикта и слављења планетарно важног датума, ни сам не знам како - али се на то поносим - у хрестоматију „Социологија форевер” (1966:191-194, 2001:191-194), у поглавље „Социјална продукција светог”, уврстио сам ОДЛОМКЕ ИЗ ЛАКТАНЦИЈА: CAPUTXLIV; CAPUTXXXII(UŽASNA БОЛЕСТ МАКСИМИЈАНА ГАЛЕРИЈА) ЕДИКТ О ХРИШЋАНИМА; CAPUTXLVI(LICINIJEV САН) ЕДИКТ О ХРИШЋАНСТВУ; CAPUTLXVIII(LICINIJE И КОНСТАНТИН ДАЈУ СЛОБОДУ ЦРКВИ) МИЛАНСКИ ЕДИКТ.[4]Тако се на хиљаду студената и много више ђака, јер је мој практикум бар деценију био неформални уџбеник за ученике српских средњих школа, на време, баш када је неопходно, упознало с далекосежним актом о слободи и верској толеранцији. Сигуран сам да од тога чина штете није било - за корист не баш толико.

ИВ „Шта је Константин Србима?”Прослава 1.700 година Миланског едикта није само српска и нишка - таман посла. Међутим, историјска је чињеница да је Константин Велики рођен у Наиссус-у и родни град има апсолутно право да богато прославља годишњицу Едикта.[5]Република Србија је стала иза тога, схватајући свехришћански значај момента, издашно материјално припомогла и омогућила целогодишње одвијање Државног програма обележавања јубилеја „Милански едикт 313-2013, Србија”, који се састоји од једанаест големих манифестација: „Свечани концерт духовне музике московског хора Сретењског манастира” (Ниш); „Премијера представе 'Константин: знамење анђела'“ (Ниш и Београд); „Изложба под називом 'Константин и његово доба'“ (Виминацијум); „Опера 'Аида'“ (Виминацијум); „Концерт неокласичне музике 'ЦонстантинусМагнус'“ (Ниш); „Бетовенова Девета симфонија” (Ниш); „Опера 'Трубадур'“ (Ниш); „Музика Константиновог града” (Ниш); „Заједничка литургија поглавара православних цркава и великодостојника других хришћанских цркава” (Ниш); и „Праизведба опере 'Инхоцсигно'“ (Ниш).

Али Срби не би били Срби, да се није очас испољила злурадост и ниподаштавање квалитета Државног програма, значаја Едикта, чак историјске улоге и самог Константина.Такви гласови највише долазе из престонице, рекло би се, из чисте зависти. Јер, како то да се већина догађаја одиграва ван ње, тамо негде на „јужној прузи”, а ми, Београђани не играмо главне роле, не беремо сву славу и, кључно, новце. То дотле иде да знани интелектуалац Иван, овога пута злонамерни, Меденица (2013:3) целокупан напор обесмишљава питањем „Шта је Константин Србима?”: „Цео се 'концепт' те прославе своди на једну ставку, заправо на једно име - Константин. Зашто? Глупог ли питања: зато што се овај римски цар, а који је имао главну улогу у доношењу едикта, родио у Нишу! У овој пукој биографској чињеници исцрпљују се сви разлози за организовање помпезне и скупе прославе. Из тог податка се затим помаљају националистичке демагогије и паланачки доживљај 'великог света'.” Довољно је бацити поглед на састав Државног програма и видети да овога пута није у праву.


В Срби и Руси.Ту се није стало с недоумицама, јер су се већ код прве манифестације из Државног програма - „Свечани концерт духовне музике московског хора Сретењског манастира” - укрстила копља, што се разазнаје из питања које ми је поставила Зорица Миладиновић, новинарка листа „Данас”: „Зашто Руси (руски амбасадор, хор и програм који су нам 'поклонили') отварају прославу јубилеја Миланског едикта у Нишу и Србији, када Русија нема било какве директне везе са Едиктом и његовим 'коауторима' Константином и Лицинијем? (Русија јесте највећа православна земља и у добрим је односима са данашњом Србијом, али зар није историјски, културно, верски и доктринарно нелогично да отвара прославу јубилеја документа који нема конкретне везе са њом?)”

Одговор социолога религије гласи: „У овом случају не треба тражити никакву скривену позадину, јер, држимо то на уму, прославу јубилеја Миланског едикта равноправно организују српска држава и црква. Склопили су се државни, национални и верски 'интереси'. Хор Сретењског манастира из Москве - 'Хор који се моли' - с мером је учествовао, као што су и говорници беседили у складу с поводом. Неће ми наши узети за зло, али је најимпресивнији утисак оставио апостолски нунциј Орландо Антонини, амбасадор Ватикана у Београду: учена и толерантна беседа, дијалошки и екуменски интонирана. Само ме чуди да на почетку обележавања јубилеја није било представника васељенске патријаршије, макар и нижег ранга, иако знамо да ће на његовом врхунцу бити васељенски патријарх Вартоломеј И.”


ВИ Вартоломеј Ии Фрања.Следећа недоумица: „Да ли је поштован дух Миланског едикта, као акт верске толеранције, ако нећемо имати заједничку верску прославу православних цркава и Римокатоличке цркве, већ ће се то засебно радити? (Католичка црква ће служити 'своју' мису за своје вернике из целог региона 21. септембра, највероватније на нишком аеродрому, гле имена 'Цар Константин', или на фудбалском стадону 'Чаир', а СПЦ и друге православне цркве ће служити 'своју' литургију за своје вернике 6. октобра.) Зар у време цара Константина хришћанство није било јединствено и зар Милански едикт не налаже верску толеранцију и равноправност, чак и за друге религије, а не само за хришћанство? Зар јубилеј није право време за блиски сусрет и дијалог унутар хришћанства?”

Социолог религије одговара: „Посматрано споља, чему толико ангажовање, трошење енергије и новца, ако се не искористи прилика јубилеја за непосредније приближавање 'два плућна крила' хришћанства. Како бисмо сви ми волели да видимо на простору нишког аеродрома или Медијане, Константиновог летњиковца, стотину хиљада православаца и католика у заједничкој молитви. Али то је пусти санак, јер обе стране одбијају некакав интерцоммунио, спољашње сједињење, уједињење у институционалном и организационом виду. Сан ће се остварити кад надође заједништво у вери и догматима, а то може бити, примера ради, када се приближи 2113, година следећег јубилеја Миланског едикта. Може бити, ако тада буде уопште хришћана.

Добро, ако за сада није изводљиво масовно заједничко богослужење православних и римокатолика, бар смо могли да присуствујемо још једном хришћанском целивању васељенског патријарха и римског бискупа. Штета, баш штета.”


ВИИ Екуменска оријентација.У државном организационом одбору и нишком савету за обележавање јубилеја Миланског едикта седе само представници СПЦ и Католичке цркве, а нема представника реформаторске, батистичке, адвентистичке и других хришћанских цркава, које имају своја седишта и вернике у Србији. Да ли је то у духу Миланског едикта? Зар је то верска слобода, толеранција и равноправност?[10]

Наравно да није у духу Миланског едикта што у државном одбору и нишком савету нема представника, поред Српске православне и Римокатоличке цркве, преосталих традиционалних хришћанских цркава - Реформаторске хришћанске цркве, Евангеличке хришћанске цркве а. в. и Словачке евангеличке цркве а. в. Да, највиши угледник Реформаторске хришћанске цркве говорио је на отварању прославе јубилеја у Нишу и, претпоставимо, одличници осталих двеју цркава биће укључени у следеће, бројне свечаности. Ти ме би се очигледна омашка (да ли намерна?) донекле исправила. Новопротестантске верске заједнице, није грешка назвати их сектама и деноминацијама - тако их зову и у Сједињим Државама, земљи матици - немају никакав богословски и институционални однос према Константину Великом. Оне се заправо боре против онога што је он учинио с хришћанском црквом, она је, таква каква је од његовог времена, непотребни посредник између људи и Бога - верник с Библијом је пред Богом, свештенство и голема организација само сметају. Истине ради, мада ретко спомињу Константина и Милански едикт, тзв. мале верске заједнице протестантског исходишта баштине идеју верске толеранције, јер да ње није било у пракси, тешко да би и њих било. Речју, да су им организатори прославе јубилеја Миланског едикта и понудили место у разним одборима и саветима - као што нису, и то им не треба замерити - многе од њих не би ни прихватиле.


ВИИИ „Константиновски загрљај”.У предлошку за конференцију „Европа и хришћанство” тачно се вели: „Изузетно важна тема коју Милански едикт отвара је однос државе и цркве. Савез трона и олтара је одвајкада веома осетљива тема. 'Константиновски загрљај' и данас отвара низ дилема. Та тема је кроз историју хришћанства имала низ различитих решења, да би се са Француском буржоаском револуцијом инаугурисале идеје секуларизације. За ове просторе је изузетно важна тема односа између државе и цркве (у постсоцијалистичким земљама).”[11]

Секуларизацији, брзо претворена у неповратну историјску праксу, потакнута мноштвом узрока - неки долазе и из саме хришћанске религије и цркве - данас невољно прихваћена у свим хришћанским вероисповестима, производи секуларизам као нешто што се ипак не може тако лако примити, као нешто што директно угрожава свет светог. И ту се мења богословско гледиште. Иде се дотле, попут Гарегина ИИ, католикоса свих Јермена, који говори да је управо Христос био први секулариста, „да се секуларизам може схватити и као нешто позитивно - ако се вреднују сви аспекти човековог живота заједно с постојањем духовног у њему (Стрибер, 2013:2)”. Пре ће бити да се клице секуларизације, па и позитивног секуларизма, могу налазити у Константиновском загрљају, него ли у Исусу.


IX Однос државе и цркве. Тачно, однос државе и цркве је изузетно важан у постсоцијалистичким земљама, али не видим зашто је мање битан и у свим другим, засебно у оним из западног културног круга. Као да је тамо све потаман и као да оне баштине јединствен, неупитан модел!

Из „мора” систематизација тога односа издвајам две. Иван Цвитковић (2007), лаички социолог религије, представља три модела позната у политичкој теорији и правној пракси: теократски модел - постоји државна религија и црква (пример Уједињеног Краљевства) - модел тзв. признатих религија[12](примењиван и у Првој Југославији) и модел одвојености цркве од државе (примерице Француска).

Православни публициста Владимир Димитријевић (2013:13) пише о четири врсте односа, о: симфонији (православна монархија од Константина Великог до Николаја Другог Романова) повремено угрожаваној цезаропапизмом, папоцезаризму, вековном изазову за римокатоличанство, секуларизму (црква одвојена од државе) и борбеном безбожништву, демонстрираном, ради примера, у Совјетском Савезу и социјалистичкој Албанији.

Варничења између државе и цркве увек је било и биће. Било би лоше за све нас - друштва и народе, грађане и верништво, верске заједнице и религије... - да није тако. Не бисмо напредовали према слободи.[13]Јер, дубоко стојим иза става, нити има савршене симфоније, која се као богословски појам коренито преиспитује и критикује, нити идеалне одвојености државе и цркве. Можда је излаз, према формулацији владике др Иринеја Буловића (2013:12-13), у кооперативној одвојености, коју несмотрено проглашава европским моделом. Она још то није, а могла би бити.


„Царска теологија”. У целој западној друштвеној науци, па чак и тамо где се не би претпостављало - у католичкој и протестантској теологији, при његовом обичном помињању, одмах се византијски комонвелт, тј. православна друштва, поистовећује са тоталитаризмом, према изричају Ханса Кинга (Кüнг), у складу с програмом „један бог, један логос, један цар, једно царство”.

Да не окривим Кинга (2011:316), само користим формулацију коју је употребио за константиновски усмерену цркву:„И ја желим заступати такву теологију критичну према друштву, али је радије не желим назвати 'политичком теологијом'. Зашто? Зато јер ми се тај термин чини безнадно компромитираним: још га је на почетку компромитирао дворски бискуп цара Константина, ЕУЗЕБИЈЕ ЦЕЗАРЕЈСКИ, који је као први под именом развио религиозно-политичку царску теологију према програму 'један бог, један логос, један цар, једно царство'. Компромитирао га је у наше доба и католички стручњак за државно право који је ненамјерно припремио националсоцијалистичку Фüхреровудржаву, ЦАРЛСЦХМИТТ; под тим је називом развио обрисе тоталитарне државе.”

Константиновски загрљај није шта друго до царска теологија, и те како позната устројству и западних друштава кроз историју. Она се протеже од Миланског едикта и Првог никејског сабора (325. г.), који је сазвао Константин, све до недавно. Стога Иван Маркешић (2012:57) исправно закључује: „Управо од те 313. па све до 1918. године Црква се пуних петнаест стољећа налазила у једноме за Исусово поимање кршћанске заједнице 'неприродноме стању'; налазила се у загрљају овоземаљских царских и краљевских власти и овласти, веома често као слушкиња свјетовних владара, али и као главна носитељица свјетовне власти и тиме невјеродостојна свједокиња Исусова наука.”

И баш због Константиновског загрљаја, илити царске теологије, посебно његових негативних последица, убеђени смо, насупрот православних цркава, Римокатоличка црква још није уврстила у свеце Константина Великог - те треће у низу најзначајнијих личност у прва четири века хришћанства и целовите хришћанске цркве[14]- а не због „злодела” учињених за време овосветског живота.