Аутор: Драган Стојановић
Страна: 233
► Остали детаљи

Umesto predgovora

O odlikama eseja kao literarnog žanra i o njegovom mestu unutar kulture kojoj pripada raspravlja se opširno i jezgrovito u poslednjem tekstu ove zbirke - koji, uzgred rečeno, podseća i na razmatranje Sretena Marića Proplanci eseja, u istoimenoj knjizi (Beograd, Nolit, 1979). Stoga ćemo se ovde ograničiti na nekoliko napomena o opsegu zbirke i o ličnostima nekih od autora, posebno onih iz starijih generacija.

Ovaj izbor iz rumunske esejistike pokriva vremenski raspon od tridesetih godina XX veka do danas. Svi zastupljeni autori uživaju prestiž u kulturi Rumunije, a neki pripadaju samom vrhu njenih intelektualnih dostignuća. Jedni su pretežno poznati i cenjeni upravo kao esejisti: Paul Zarifopol, Emil Cioran, Alexandru Paleologu, Alexandru George, Octavian Paler… Drugi su, po opštoj usmerenosti duha, pre svega sistematski mislioci, kod kojih je pisanje eseja tek dodatno, uzgredno zanimanje, produžetak i prigodna primena stavova iznetih i obrazloženih u njihovim obimnijim delima. Takav je pre svega slučaj Luciana Blage, mislioca koji je svoju filosofsku viziju izgradio i izložio u obliku četiri trilogije, a slično je i kad su posredi Tudor Vianu, Mircea Eliade ili Constantin Noica.

Autori se međusobno razlikuju i po osnovnom obrazovanju: neki su u mladosti studirali, isključivo ili pretežno, filosofiju, neki jezike i književnost, neki pravne i ekonomske nauke, opštu istoriju ili istoriju religije, istoriju umetnosti itd. Ima ih koji su paralelno prigrlili po dva ili tri smera humanistike, oni iz starijih generacija dodatno su se formirali kroz doktorske studije na univerzitetima u zapadnoj Evropi. Svima je, najposle, svojstvena visoka i mnogostrana kultura, kompetentnost u sagledavanju problematike savremenog sveta uopšte i živo interesovanje za specifične odlike rumunske istorije i duhovnosti.

Od autora zastupljenih u zbirci dvojica su stasala u ličnosti svetskog glasa - Eliade kao stručnjak za istoriju i hermeneutiku religija, a Cioran kao rumunsko-francuski filosof i pisac; obojica su prevedeni na mnoštvo stranih jezika. Jean-François Revel je, pre tridesetak godina, izrazio ubeđenje da je Cioran „sigurno, najveći sadašnji francuski prozaista“. Jednake ili približne intelektualne vrednosti kao Eliade i Cioran jesu i neki drugi autori u zbirci, koji su ipak, iz kontingentnih uzroka, van granica Rumunije manje poznati ili prosto nepoznati. O tome postoje svedočanstva u prepisci ili u autobiografskim napisima samih autora iz ove zbirke. Evo najpre kako se o dvojici od tih, stranom čitaocu nepoznatih ili bar manje poznatih rumunskih autora, prigodno izjasnio sam Cioran. Na jednom prijemu kod Gastona Gallimarda, on je, pokazujući Tudora Vianua - koji se, neupadljivo, nalazio podalje među zvanicama - rekao domaćinu da je taj „kolosalno kultivisani čovek… najveći poznavalac estetike u čitavoj Evropi“. A u pismu upućenom nekom ko se spremao da iz Noicinog dela prevodi na italijanski, Cioran, između ostalog, kaže da je Noica - personnage séduisant et déroutant, s kojim se, inače, nije u svemu slagao - bez svake sumnje najveći rumunski filosof u njihovoj generaciji, koji je, „u zemlji nagrizanoj diletantizmom i ironijom, uspeo da zacrta izuzetno ozbiljan idejni pokret“. Značajno je i upozorenje, u istom pismu, da je tog autora neobično teško prevoditi zato što „isuviše dobro (!) vlada rumunskim jezikom“ i „isuviše dobro piše“. (I Alexandru Paleologu, inače, u jednom svom opsežnom eseju, objavljenom još za Noicina života, zapaža, gotovo žaleći se, kako lepota njegovih tekstova toliko očarava, da čitaocu često onemogućuje da se prema njima postavi na odstojanje neophodno za lucidan sud o sadržaju i razložnosti idejne rasprave).
Interesantni su i značajni i međuljudski odnosi nekih od autora iz ove zbirke. Ion Negoiţescu i Nicolae Balotă, svojevremeno studenti Luciana Blage na univerzitetu u Klužu - koji je, od 1940. pa do kraja rata, radio u Sibinju (Sibiu) - ostali su i u posleratnim godinama bliski prijatelji i privilegovani sagovornici. I nakon svog preseljenja u Bukurešt, oni se redovno posećuju, raspravljaju o prilikama u zemlji i jedan drugom čitaju iz tekstova na kojima rade. Oni se tada povremeno viđaju i diskutuju i sa uglednim profesorom bukureškog univerziteta Vianu-om, pripadnikom Blagine generacije, koji im ceni kulturu i originalna zalaganja na polju misli i književnog stvaralaštva, a 1955. bliže upoznaju i Noicu; nažalost, životne okolnosti su te, potencijalno plodne veze brutalno prekinule. Potrebno je stoga, a i inače, kazati reč-dve o tome kako se surovost istorije XX veka odrazila na živote i sudbine pojedinih autora iz ove zbirke, posebno onih iz slavne i, po rečima Ciorana, tragične generacije kojoj je i sam pripadao.

Neki od njih su se, u mladosti, tokom uzburkane decenije neposredno uoči Drugog svetskog rata, manje ili više priključili ekstremno-desničarskom, pretežno omladinskom, pokretu „legionara“, dok su drugi ostali na pozicijama demokratskog liberalizma. Odmah posle rata jedni su (Eliade, Cioran) definitivno ostali na Zapadu, gde se tada behu zatekli, dok su neki, ostavši u zemlji, uskoro postali žrtve žestokih političkih represalija (Noica, Streinu i Paleologu su krajem pedesetih godina uhapšeni i, s većom grupom istaknutih intelektualaca, osuđeni na dugogodišnje zatvorske kazne. Pre njih je to doživeo i mnogo mlađi Balotă, a posle njih i Negoiţescu. Oslobođeni su 1964, nakon opšteg pomilovanja političkih zatočenika). Drugi su, iz političkih razloga, privremeno ili definitivno, izgubili katedre ili su, kao studenti, izbačeni s univerziteta, napadani od zvaničnih ideologa u štampi i, podvrgnuti marginalizaciji, prinuđeni da rade šta se i kako moglo, za goli opstanak. Kasnije im je dopušteno da se ispoljavaju na intelektualnom polju, naravno uz ograničenja kakva nameću totalitarni režimi čak i u periodima relativne liberalizacije. Iz mlađe generacije neki su se, dospevši na ovaj ili onaj način u zapadnu Evropu ili u Sjedinjene Države, opredelili za politički azil i ostali da tamo žive i rade, do 1989. ili zauvek.

Na kraju, nekoliko uzgrednih napomena o samoj zbirci.
Original Cioranovog eseja sačinjen je na francuskom, u vreme kad on već beše namerno i definitivno prestao da govori i piše na svom maternjem jeziku; tek početkom devetesetih godina taj esej je preveden i objavljen u Rumuniji. Iz dva glavna razloga, ipak, on se sasvim dobro uklapa u ovaj izbor. Jedan je što se Cioran u njemu, između ostalog, priseća svog detinjstva i mladosti u zemlji, a takođe evocira posleratne prilike u Evropi i njihove posledice po njegov nekadašnji zavičaj; a drugi je tesna veza s Noicinim esejom, koji je bio sročen kao odgovor na Cioranov - premda je do 1990. morao ostati neobjavljen. I esej Sorina Alexandrescu-a je najpre objavljen na francuskom, ali se izričito odnosi na specifičnosti rumunske kulture.

Paul Zarifopol je, jedini u zbirci, zastupljen sa dva teksta, nešto manjeg obima, čiji su originali svojevremeno objavljeni zasebno, u kratkom vremenskom razmaku, ali su tematski tako tesno povezani, da je drugi posve prirodno čitati kao nastavak i dopunu prvog.

Pri izboru eseja, glavni kriterij bio je intelektualna i literarna vrednost tekstova; samo u nekoliko slučajeva sastavljač je podjednako poveo računa i o potencijalnom interesu temâ (Sredozemlje, Balkan, evropske integracije, specifične odlike rumunskih mentaliteta i kulture) za savremenu čitalačku publiku kojoj se zbirka prvenstveno obraća. S obzirom na brojnost odabranih eseja i na njihov široki tematski raspon, grupisani su, uslovno, u tri odeljka, među kojima, dakako, ima višestrukih presecanja. Inače, svaki se esej može čitati i sasvim nezavisno od ostalih.
Gde su autori eseja ostavljali navode na jeziku sa kojeg su ih preuzimali, to je i ovde ispoštovano, s tim što su, radi pristupačnosti, uz navode dodati i prevodi, u uglastim zagradama [ ]. Oni su, gde god se moglo, uzeti iz postojećih prevoda, ponekad uz minimalna prilagođavanja, neophodna radi uklapanja u kontekst.

Na stranicama gde su naslovi eseja naznačeni su naslovi originala, godine prvog objavljivanja i izdanja s kojih je prevođeno. Imena su ostavljena u originalnoj grafiji, na jeziku kojem pripadaju, sem kada su u pitanju izvesna imena za koje imamo ustaljen prilagođen oblik (pr. Sveti Avgustin, Don Kihot, Karlo Veliki); približni izgovor rumunskih imena dat je u zasebnom odeljku na početku knjige.

Zadržane su sve autorske napomene, a malobrojne prevodiočeve, oz­na­čene kao takve, pojašnjavaju neke specifične rumunske pojmove, pokrete i pojave.
Dugujem zahvalnost gospodinu Stevanu Bugarskom, koji je veoma pažljivo i znalački pregledao sve prevode i uporedio ih sa originalima; njegove su intervencije na mnogo mesta učinile tekstove prevoda tečnijim, a ponegde i tačnijim.
Sastavljač