Аутор: Горан Матић
Страна: 536
► Остали детаљи

Српска власт је 24. марта 2009. показала да је свесна чињенице да не може, али је истовремено демонстрирала да жели да остане на линији политичких интереса Запада, без обзира на западна настојања да се Србији дефинитивно откине део територије и историје. Услов за тај опстанак је даље истрајавање на пропагандној матрици Запада о околностима НАТО бомбардовања, са тенденцијом да се она из политичко-прагматичних оквира преводи у историјски ревизионизам.

Обележавање десет година бомбардовања у Србији изразило је амбивалентну позицију српских власти. Над пропагандним концептом осуде „Милошевићевог режима" све више се надвија истина о злочинима НАТО-а.

О чему говори овај дуализам истине и пропаганде? О политичкој вештини, прагматизму, опортунизму, настојању да се заштите интереси које обезбеђује власт, или о томе да истина неумољиво крчи свој пут и да постаје све утицајнији фактор и на политичкој сцени.

 
Увод

Београд, Бели двор, март 2000. године

- Чујем да правиш неку нову службу?

- Какву службу? - одговарам питањем и мислим у себи да ли ме тестира, критикује, сумња, проверава или се једноставно шали.

- Жали ми се Раде Марковић да правиш неку нову службу?

- Ви знате о чему је реч. У тој Агенцији бавимо се само праћењем инфор­мација из јавних извора. Ако то некоме смета или наш рад доживљава као угрожавање своје позиције, онда је проблем код њих, а не код нас - одговорио сам покушавајући да схватим сврху питања.

- Па шта и ако правиш нешто што личи на службу. У свету се све више губе разлике између обавештајног рада и прикупљања информација. Можда је за државу боље да има две службе које раде у њеном интересу, него једну. Само ти настави са тим твојим радом.

Пролазећи поред дугачког стола и редова старих књига у библиотеци, и даље сам размишљао о питањима председника Милошевића. Без обзира на његову подршку, сама тема овог разговора била је довољна да изазове узнемиреност. Било је то јасно упозорење. Знао сам добро какав моћан апарат и какви људи стоје са друге стране.

Све је почело у марту 1997. године. Кад сам постављен на функцију Савезног секретара за информације у Влади премијера Радоја Контића CNN, SKY, BBC, FOX или ABC никоме нису били у опису посла. У Секретаријату су традиционално пратили домаћу штампу и стране агенцијске вести, у ТАНЈУГ-у краткоталасне станице, али није било медијског мониторинга глобалних телевизија и интернета. Преко Министарства иностраних послова стизали су извештаји о информативном третману Југославије у страним земљама. Често су били селективни, део негативних вести из медија се прикривао или релативизирао коментарима. Неке стране амбасаде у Београду имале су озбиљнији медијски мониторинг него Савезна влада. Све то је било неприхватљиво за земљу изложену притисцима и „под лупом” међународне јавности.

 Сукоб у Босни нас је научио да су будући потези америчке адми­нистрације и западних влада увек били најављени припремом јавног мњења кроз усмеравање и начин извештавања глобалних медија. Праћењем електронских медија у „реалном времену” и одговарајућом анализом могу се предвидети потези страних влада према нашој земљи. Већина важних информација налазила се у отвореним изворима, само је требало организовати одговарајући мониторинг и анализу садржаја. Зато сам још у току мандата премијера Контића формирао аналитички центар у оквиру Секретаријата, који је радио 24 часа дневно, пратећи релевантне светске медије.

А онда је дошла прва субота у октобру 1998. године. Седео сам код куће испред компјутера и разгледао „пакет” медијског мониторинга који су ми то јутро послали електронском поштом из аналитичког центра. Око 9 сати је звонио телефон.

- Чујем да имаш неке занимљиве информације!

- Стигла му је порука! - помислио сам и одговорио:

- Да, закачили смо на интернету информацију да је НАТО ауторизовао налог Солани за ваздушне ударе на нашу земљу.

- Значи, по теби, они су баш решили да нас бомбардују! - рекао је председник.

- Да, решили су! - одговорио сам. - Поред ауторизације за бомбардовање, навели су услове под којима генерални секретар НАТО-а може да изда наређење за ваздушне нападе на СРЈ: погоршање ситуације на Косову, односно хуманитарна катастрофа као последица ескалације сукоба. Са друге стране, медији јављају да Високи комесар за избеглице Садако Огата данас долази на Косово. Ако се те две ствари укрсте, закључак је да ће Садако Огата покушати да обезбеди претекст за ваздушне нападе.

Звали су ме руководиоци разних обавештајних сектора, како цивилних тако и војних, тражећи шире информације и процене.

- Да ли би могли одмах да примене ваздушне ударе? - питали су.

- Не! - одговарао сам. - Тренутно је у Београду манифестација „Радост Европе”. Не верујем да би нас напали док код нас бораве деца из многих европских земаља.

Касно поподне јавио ми се Дарко Трифуновић, сарадник који се бавио питањима ратних злочина на простору претходне Југославије:

- Управо сам добио видео касету на којој се јасно види манипулација са лажним избеглицама приликом данашње посете Садако Огате Косову.

- Где си? Долазим одмах - рекао сам.

- Нема потребе. Већ сам кренуо према Сремској Митровици. Овог викенда сам ионако мислио да идем у Републику Српску због породичних обавеза. Јавићу се кад уђем у град да ми објасните како да вас нађем.

Пола сата касније гледали смо преко видеа како се на некој ливади, у почетку празној, окупљају људи који долазе из разних праваца и преузимају пакете помоћи. Када је стигла Садако Огата и почела да дели пакете, већ их је било неколико хиљада…

- Како си добио касету? - питао сам га

- Јапански сниматељ који је од раног јутра сатима чекао Садако Огату на ливади, схватио је шта се догађа и одмах је послао снимак у Јапанску амбасаду у Београду. Јапанци су послали касету по једној мојој пријатељици из амбасаде. Рекла је да су огорчени инструментализацијом јапанских чиновника у међународној заједници и да не желе да Јапанци дају покриће другима за бомбардовање као у случају Јасуши Акашија у Босни. Замолила је да вама доставим касету.

Изашао сам до капије да га испратим до аутомобила. Био је то Ауди 3, „гланц нов”.

- Добар ти је аутомобил - рекао сам му.

- Ма и њега су ми они дали, као и касету - насмејао се и кренуо.

Ја сам пожурио назад, до телефона који је опет звонио.

 - На глобалним медијима су кренули извештаји о посети Садако Огате Реснику, на Косову. Приказују избеглице које су наводно данима под ведрим небом и помињу хуманитарну катастрофу - јављали су из аналитичког центра.

- Нису данима! Стигли су мало пре Садако Огате - рекао сам им, а онда сам назвао министра спољних послова:

- Живадине, имамо доказ манипулације са хуманитарном катастрофом. Хајде да им то „набијемо на нос”.

- Шта предлажеш? - питао је.

- Мислим да не треба одмах да га емитујемо. Њихови медији га неће преузети а наше ће оптужити за пропаганду. Боље је да одржимо састанак са амбасадорима акредитованим у Југославији и поделимо им снимак манипулације. Ми ћемо да умножимо касету.

- У реду. Ја ћу спремити политички оквир, а ти медијски. Заказаћу састанак у понедељак - сложио се.

Међутим, нису сви амбасадори чекали понедељак.

Где си, шта радиш! - назвао ме је касно увече Миле Зарић, власник центра за хипербаричну медицину. - Ево, баш седимо Ајвор и ја, овде у Црној Гори. Ајвор би да те чује.

- Добро вече, како иде?

- Добро, а како је код вас.

- Мало се одмарамо. Имате ли пуно посла?

- Ништа посебно. Викенд је, па се и ја одмарам…

Био је то једини пут да ме је британски амбасадор Ајвор Робертс позвао мимо уобичајене службене комуникације да би ме питао како сам и шта радим. Тада нисам могао да дођем до довољно јасних одговора на сва питања. Било је превише вишезначности за један дуги и исцрпљујући дан викенда који сам провео код куће.

После тога су у Београд дошли најпре маршал Игор Сергејев, а затим и Ричард Холбрук. Ситуација је привремено решена споразумом о успостављању мисије ОЕБС-а на Косову.

Вероватно је овај догађај убрзао одлуку председника Милошевића да се аналитички центар издвоји из Секретаријата за информације и формалним актом Савезног премијера, почетком јануара 1999. године, формира Агенција за истраживање медија и односа са јавношћу, као једна од установа Савезне владе. Секретаријат је био владина служба, оптерећена административно-бирократским начином рада, а све више је расла потреба за флексибилном и динамичном организацијом. Нове генерације које су се бавиле компјутерима и електронским медијима са неконвенционалним одевањем и понашањем, захтеви за отвореним телекомуникационим линијама и слободним уласком за разна лица, нису се уклапали у постојећи безбедносни режим рада у згради Владе. Основна делатност Агенције била је прикупљање информација из отворених извора и њихова анализа. Дневни извештаји достављани су на преко 30 адреса у држави. Од председника републике, премијера, министара, ВЈ и МУП-а, па све до разних државних институција, када се ради о њиховој проблематици.

Поред праћења медија, посебна пажња је посвећена изучавању теоријско-доктринарних трендова и достигнућа у области информисања и пропаганде. Стално усавршавање репертоара и техника манипулативног наступа захтевало је њихово непрекидно праћење и анализу. Паралелно са свакодневним супротстављањем психолошко-пропагандним активностима усмереним према нашој земљи, развијала се теоријска и стручна основу као основно полазиште за деловање. Проучавање манипулативних алата информативне доктрине „новог моралног похода” донело је и конкретне закључке о могућем реаговању и одбрани.

 А онда је дошао рат. Отпочела је велика информативна битка са пропагандним апаратом НАТО и развијених западних земаља, и то условима када је њихова пропаганда ослоњена на ратна дејства најмоћније војне силе у историји. Било је планирано да бомбардовање траје три дана, а затим да НАТО у „ослободилачком тријумфу” умаршира не само на Косово, већ и у Београд. Међутим, био је то погрешан прорачун. Баш као и онај претходни да ће Србија и Југославија бити лак плен у сукобу ниског интензитета. Комбинација бомбардовања и интензивног психолошко-пропагандног рата није те 1999. године донела непријатељу очекиване резултате. О резултатима тог дуела, даване су и даље се дају различите оцене али биланс још увек није коначан.

Званично се тврди да је рат трајао 78 дана. Ја сам избројао 81. Срби и други угрожени грађани са Косова могли би да опишу преко 2.000 дана како су у њих уперене цеви извођача „хуманитарне интервенције”, под крилима „Милосрдног анђела”.

Битка за Београд настављена је после бомбардовања форсирањем сукоба ниског интензитета и иако је довела до промене власти, споља режираним пучем у октобру 2000. године, вероватно још није завршена. Али, то је тема за наредне анализе.

Агенција за истраживање медија и односа са јавношћу укинута је и расформирана 2002. године одлуком НАТО коју су, као и друге одлуке НАТО, спровеле ДОС-овске власти.