Аутор: Сава Бабић
Страна: 178
► Остали детаљи

Водич кроз прозу једног од најпревођенијих мађарских писаца, Петера Естерхазија, из пера Саве Бабића, његовог преводиоца и његовог најкомпетентнијег читаоца у Србији.

На духовит начин, есејистичким стилом, Бабић приближава овог писца српској читалачкој публици, тумачећи га како у контексту мађарске, тако и у контексту европске литературе, са посебним нагласком на интертекстуалној вези Естерхази - Kиш, потенцираној и радо истицаној и од стране самог Eстерхазија.

Први део посвећен је роману Harmonia caelestis, други говори о околностима настанка ''Исправљеног издања'' и самом овом роману, као и питању које се намеће само од себе: ако је исправљеним издањем завршено једно поглавље романсијера Естерхазија, какво ће бити следеће? Како ће даље писати, да ли ће му се сасвим распасти свет коју је годинама изграђивао, носио и обделавао?

Књига садржи и Интервју у седам нумерисаних пасуса, као и говор Петера Естерхазија са доделе Мировне награде у Франкфурту. Фасциниран аутором који је "у стању да изрекне велике истине", да, услед сазнања да му је отац био доушник Кадаровог режима, то не само призна јавно, већ и напише роман - дијалог са шпијунским извештајима, Бабић пореди суочавање са шпијунском прошлошћу наших суседа и нас: ''Зрелост једне нације недвосмислерно се може проценити према способности да ли она има снаге да се суочи са собом. Наравно, пре свега са својим негативностима''... Наши суседи Мађари као да су нам измакли далеко. Ма нису, тек су на почецима, иако су начинили значајне кораке. Код нас је ситуација атипична, у прошлости и сада, а чак нисмо имали ни руску принуду, сами смо способни за све на свом оригиналном путу. (од Сумњивог лица до Балканског шпијуна, за сада.) Да ли је нација у стању да се суочи са својим ранама, или је ова наша рана тек мала, има можда много већих и пречих? Како год било, ране се морају зацелити, не смеју се оставити загађене, увек делују погубно на преостало ткиво. И појединац, као и нација, мора да прође кроз катарзу. Ако немамо своју књигу, узмимо туђу. Ако је добра, она је и наша. Добар лек увек помаже.