Аутор: Милован Витезовић
Страна: 269
► Остали детаљи

Поезија у својим тематским ходницима није одвојива од градива једног друштва у једном времену. Чак и онда када у своме манифесту гордо наговештава да ће бити универзална или да је аполонска форма њен једини циљ, живот и биће поезије храни крвоток тренутка и места у коме настаје или у коме се чита и доживљава. Стваралачка мудрост и погодак у само језгро поесиса јесте започети узлажење према намераваним сврхама из непосредног искуства, ма где оне биле постављене. Или, ништа мање важно, откривати непролазне одреднице света у сопственоме сада-и-овде. После столетног аналфабетског периода под османском влашћу Срби ја је поново доживела себе као европски културни простор. Део те припадности значио је снажно окретање хеленској антици, која је оживела кроз митологију, књижевност и филозофију. Онај други део модерног европејства, који се исказивао у идејама друштвене еманципације, демо кратије и грађанских политичких вредности, ни сам не би био могућ без утемељења на грчком и римском наслеђу, пре свега без његовог етичког обрасца. Можда и наше доба посрће јер га је, путујући кроз искушења новог варварства, негде изгубило. Српско друштво није случајни сапутник Европе закачен као чичак у репове њених похода, није епигон или преписивач њених дилема, драма, странпутица и метаморфоза, јер је у своме нововековном трајању тражило и изградило самосвојне темеље идентитета и опстајања. Дело Милована Витезовића поетски је путопис кроз српски Нови век, кроз чворишта његовог духовног скелетона.