Аутор: Милош Црњански
Страна: 236
► Остали детаљи

Милош Црњански био је српски књижевник. Родио се 1893. године у Чонграду, у Мађарској. Породица му је била сиромашна, отац му је био нотар. 1896. године цела породица преселила се у Темишвар где је похађао основну школу и гимназију.

Даљње школовање наставио је у Бечу, а тамо га је задесио и Први светски рат те је тада и мобилисан у редове Аустроугарске војске. Борио се у Галицији и у Италији.

Када је рат завршио, дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, а потом је краће време радио на месту професора у једној гимназију такође у Београду.

Бавио се и новинарством те књижевним радом, а нетом прије почетка Другог светског рата почео је да ради у дипломатској служби краљевине Југославије. Тако је путовао у Рим, Берлин и у Лондон.

У Лондону је живео до 1965. године, а након тога се вратио у Београд и посветио се књижевности. Умро је 1977. године у Београду.

Његови први почеци сежу у 1907. годину када је у сомборском листу "Голуб" објавио своју прву песму "Судба". 1912. године као песник је писао за "Босанску вилу". У Београду је радио као уредник у часопису "Дан", а написао је и манифест "Објашњење суматре". 1919. године објавио је збирку песама "Лирика Итаке".

Уз песме, писао је и романе, есеје, путописе и драме. 1927. године објавио је роман"Сеобе" у "Српском књижевном гласнику". 1929. године роман је изашао и као књига.

Недељником "Идеје" који је писао 1934. и 1935. године у Београду изазвао је политичке и књижевне полемике.

Када је био у емиграцији, издао је своје најбоље књиге - "Друга књига Сеоба" и "Роман о Лондону". Своје последње године живота посветио је књизи којом се бацио свој цели живот - "Књизи о Микеланђелу".


Сеобе

едан од најцењенијих романа српске књижевности свакако је роман „Сеобе“ писца Милоша Црњанског. Састоји се од два дела. Први део објављен је 1929. године и носи назив „Сеоба“, док је други дио објављен тек 1962. године и носи назив „Друга књига Сеоба“.

Писац је инспирацију и тему за свој роман пронашао у аутентичним историјским догађајима. Наиме, српски народ суделовао је у сеобама у Угарску. За грађу свога романа употребио је неколико различитих извора. Тако је у роман уврстио грађу из мемоара Симеона Пишчевића који је суделовао у борбама по еуропским ратиштима како би заступао интересе Аустроугарске, затим, користио је историјске податке о сеобама српског народа те сазнања које имао на темељу титуле војвођанског Србина коју је стекао јер се борио на страни Аустроугарске за време Првог светског рата.

Радња романа збива се у 18. веку и то у периоду од пролећа 1744. године па све до почетка лета 1975. године. Како би истакао важност радње, односно страдања Срба у Војводини, одлучио је све то приказати кроз породицу Исакович. Приказао нам је браћу Вука и Аранђела те Вукову супругу – госпођу Дафину.

Роман је раздељен у десет насловљених поглавља. Наслови су симболични, имају пословични смисао или чине кратки садржај поглавља. Читамо ли наслове у континуитету чинит ће нам се као да читамо лисрку песму која је састављена од десет строфа.

Кроз цели роман наизменично се могу уочити два тока фабуле – први, историјски ток који је везан за судбину Славонско-подунавске јединице предвођене Вуком Исаковичем на путу до реке Рајне и назад, док се други, породични ток, односи на дешавања у односу чланова породице Исакович у чијем је центру однос Дафине Исакович и Аранђела Исаковича, након што је Вук отишао у рат.

Роман је започео и завршио метафоричним поглављима који имају идентичан наслов – „Бескрајни, плави круг. У њему, звезда“.

Кратак садржај

У првом поглављу радња се врши око одласка Подунавског пука у рат. Наиме, маркиз Асканије Гвадањије који је био командант града Осијека дао је наређење Вуку Исаковичу. Вук је требао да прикупи триста српских војника како би кренули у рат против Француске.

Вук је последњу ноћ прије одласка провео са својим супругом Дафином. Дафина је била у трећем месцу трудноће, а имали су већ и двије ћеркице. Све их је оставио, а бригу око њих требао је да води његов брат Аранђео.

Вук је кренуо с војском преко Дунава, а потиснули су се на далек пут. Пут је био обрастао трском, вани је било магловито, жене су их испратиле врисковима, а у даљини се чуло и јато врана. Осећао је умор од бројних дотадашњих ратова и сеоба.

Јединица се упутила у прво одредиште – град Печуј. Војна јединица била је искусна, а били су и навикли на пешачења у трајању од више сати. Они старији стали су мало да одморе и улове сна, док су они млађи били узбуђени и радознали те су се упутили у град у пљачку. Из похода су се вратили, но неколицина је била ухапшена. Најтежа казна задесила је војника Секулу који је био оптужен за силовање. Прошао је кроз шпалир војника, а био је изложен и ударцима.

Вук је обузет носталгијом, муче га мисли о селидбама којих је било чак четири, четири одласка у рат, а и четири селидбе његове породице и његових одлазака од њих.

Одржала се вечера код бискупа где су га покушали да приволе на католичанство. Но, Вук се спасио јер је био пијан па је бунцао о православљу и даљинама које за њега значе Русију. За Русијом чезне и једнога дана намерева тамо да оде.

Треће и четврто поглавље бави се радњом у кући Аранђела Исаковича у Земуну. Тамо је Вук сместио своју породицу. Аранђело се премо старијем брату понашао као и према млађем. Навикао је да га спасава затвора и дугова те туча и рана које су остале након ратова.

Аранђело се надао да ће се Вук смирити када се ожени. Након што се Вук оженио, Аранђело их неко време није посећивао. Но, приликом једне посете, задивила га је лепота Дафине. Отада је се често присећивао и она је била чести станар његових мисли. Жеља за њезиним лепим телом с временом се још повећавала. Одупирао се тешко инстиктима. Бојао се да јој се приближи, често би се приближио само тик до ње, како би осетио њезин дах или опојан мирис.

Дафина је знала да је Аранђело заљубљен у њу, али се правила да то не види. Што је Вук више избивао, то је код Дафине осећај самоће био све већи. Сада се већ надала да ће Аранђело једном нешто да предузме. Није јој био привлачан нити га је желела, али осећала је невероватну празнину и самоћу.

Једнога дана Аранђело се скоро утопио у Дунаву. Био је промрзао, а Дафина је наредила да га сместе на опоравак у њезин кревет. Аранђело је тада био још више заокупљен размишљањима о Дафинином телу, лепоти и о осећајима које је гајио према њој годинама. Донео је одлуку да ће је те ноћи освојити. Тако је и било.

Након што су водили љубав, Дафина је осетила гађење. Присећала се свог брака те оног што се догодило претходне ноћи па је осетила равнодушност.

Привиђао јој се Вук који је био рањен. Халуцинације су биле све чешће, а за време једног напада халуцијнације повредила се те побацила. Од тада је много крварила и све више је губила снагу, али и лепоту.

За то време, Вук је након смотре у Печују кренуо у рат. Славонско-подунавски пук осећа се преварано, потиштено и бесмислено. Како време пролази, тако се све то још више повећава. Вук се такође осећа безбредно док се присећа детињства и младих дана.

Присећа се и оног времена када је службовао код Александра Виртембершког у Београду. У то време доживео је и праву љубав. Остао је очаран ликом принчеве жене, Принцезе Мајке. Но, нити она није остала равнодушна. Привукао ју је Вук који је у то време био млад и снажан.

Сада, након тридесет година очекивао га је сусрет с принцезом Мајком. Отада је прошло много година и обоје су остарели и поружнели, више нису занимљиви, а нити привлачни.

Након што је кратак одмор приведен крају, јединица креће даље на Рајну. Тамо падају и прве српске жртве. Иако се Славонско-подунавска јединица борила као и до сада, храбро, њихову храброст нитко није примећивао. Нитко их не хвали, не награђује, нити им признаје било какве заслуге.


Вук је размишљао о томе колико је ратовање бесмислено. Надаље, у себи је осећао само губитак и празнину. Преплавила га је досада те је изгубио жељу за ратовањем. Стижу му вести од куће, деца и брат су добро, здрави су, но жена Дафина је умрла.

Писац нам тада доноси поглавље у којем је описао како је Дафина умрла те што је у тим тренуцима осећао Аранђело. Он је учинио све што је могао како би Дафина оздравила. Целу ситуацију је поднио много тешко. Није могао да гледа како она пати и како њена лепота нестаје. По целе дане био је уз њу, уз њену постељу, миловао ју је и причао јој о ноћи коју су провели заједно. Желео јој је пружити све што је могао у том тренутку. Тако је једног дана отишао и до патријарха како би затражио раскид брака између Дафине и његово брата Вука. Но, патријарх га је одбио да прими. Није могао поднети саму помисао да не може да помогне жени коју је тако волео. Све то доводило га је до границе са лудилом. Знао је да ако она умре, за њега више нема живота.

Када се вратио кући, Дафина је била на самрти. У њеном погледу није било Аранђела, већ само слика Вука. Дафина је и своје последње мисли упутила свом вољеном супругу Вуку.

Радња се тада враћа на Славонско-подунавску војну јединицу. Она је била остављена, далеко у туђини, остављена од оних за које су се борили. Смрзавали су се тако све док није стигла наредба да се могу вратити у завичај. Вратили су се почетком 1845. године. Са својом јединицом вратио се и Вук Исакович. Био је тужан те је осећао празнину. Повратак је обележен поразом, али он је живео с мислима о Русији. Те мисли давале су му наду.

Писац је у дело унио богату тематику, како породичног тако и историјског догађаја. Самом тематиком обухватио је и неколико проблема, а то су љубавни троуга, несретна судбина, смрт, сеобе, ломови, празнина… Проблеми су разрађени кроз драму породице, али и историју једног народа.