Аутор: Коста Николић
Страна: 422
► Остали детаљи

Дело др Косте Николића, једног од најпознатијих млађих српских историчара, анализира две основне теме. Најпре, своју пажњу усредсређује на комунистичко тумачење југословенске идеје од самог оснивања Комунистичке партије Југославије (1920) до Десетог конгреса СКЈ (1974). У оквиру тога, Николић анализира и положај Србије у новој југословенској социјалистичкој федерацији,од краја Другог светског рата до смрти Јосипа Броза Тита(1945 - 1980). Као суштинску претпоставку српског положаја у Титовој Југославији, Коста Николић износи уврежено партијско мишљење по коме је српски хегемонизам, чак и ако није политички, нарочито после 1974., онда је своју „хегемонију“ наметао преко капитала и развоја тржишта. Због тога, у последњој Југославији фактички једино српски народ није имао право на самоопредељење. Али, с друге стране, сматра Николић, та политика Комунистичке партије Југославије, а пре свега Коминтерне, на такав начин игноришући српско национално питање, управо га је и неизоставно ставила на дневни ред. Титова Југославија је, по Кости Николићу, у државном смислу функционисала, тако што су национални интереси српског народа углавном игнорисани, јер су изједначавани са интересом „великосрпске буржоазије“ и наводно њеним „националним угњетавањем“ других народа. Због тога у овој књизи важне теме представљају: комунисти и југословенска идеја, мит о партизанском југословенству, Србија у новој Југославији, албански национални покрет, „српски либерализам“ и „хрватско прољеће“, уставна конфедерализација Југославије и култ Јосипа Броза