Аутор: Лаура Барна
Страна: -
► Остали детаљи

Давне 1913. године Јован Скерлић је написао критички приказ Сапутника Исидоре Секулић и Исповести Милице Јанковић и објавио га под насловом „Две женске књиге“. Видећи у Сапутницима књигу „личнога надахнућа и врло интимног тона“, написану у години када се, „откако нас има на свету, највише пролило српске крви“, Ј. Скерлић замера Исидори што у тој години излази њена књига у којој има „седамнаест страна фраза о једној главобољи“. Та њена? Исидорина главобоља и прекор великог критичара доброј књизи оставили су видног трага у животу и размишљању Исидоре Секулић. И управо тој опсесивној теми посвећен је роман Лауре Барне Моја последња главобоља. Снагом уживљавања Барна улази у лик своје јунакиње „бележећи“ њену предсмртну исповест. Тај интимни, интелектуални, морални па и поетички тестамент И. Секулић писан је са мером, драматично и уверљиво. У једном смислу то је фингирани сократски говор у којем су сабеседници наша списатељица, загонетни песник, а иницијални повод Исидорине исповести је поменути Скерлићев текст. Но, у основи је то заветни солилоквијум једне изузетне личности у предсмртном часу којој, пишући у њено име, Лаура Барна двојнички позајмљује своју реч и свој списатељски дар.