Аутор: Брана Црнчевић
Страна: 436
► Остали детаљи

Простор, време и стил олигарха и тајкуна, у постоктобарском периоду Русије и послепетооктобарском времену Србије представља основу Црнчевићеве приче о људским наравима, испричане на веома маштовит, црнчевићевски вешт и духовит начин, увек из угла обичног човека и грађанина, увек загрцнут хумором и иронијом. Само онај ко је дешифровао и разумео принцип „земље надимака” – света лудила и сваковрсне изопачености, достојан је да га сматрају клинички „нормалним”, изабраним чуварем старих и заборављених вредности. То је она „утеха” коју налази читалац овог романа.

Стране речи и појмови умножавају се у српском језику као бела крвна зрнца и прождиру домаћу реч, све малобројнија црвена крвна зрнца… – вели један од јунака овог романа. – Имунитет српског језика слаби, речи умиру у књигама, новинама, на телевизији и на радију; здраве речи чују се само у пијаним разговорима по кафанама, тамо је српски језик протеран да немоћно банчи, псује и проклиње. Знате ли шта је реч транзиција? То је теретни воз који у фургонима носи убијене српске речи да их негде закопа. То је језички геноцид. Шта су речи љубав, завичај, брат, пријатељ и отаџбина, него подстанари речи транзиција, све су те речи присиљене да умру ако у рођеној земљи не плате станарину новим господарима. Данак у крви је ситница према данку у језику!… Какву су то бољку открили у нама кад нам, пошто су нас темељно обесправили, уче људским правима. Уче нас причи о добру и злу као да је никада нисмо чули, обећавају нам да ће нас, будемо ли послушни, примити у хришћанство. Судије уче да суде, докторе да лече, официре како да воде војску, педерима објашњавају где је дупе, полицију уче да хапси, а свештенике да се моле Богу…