Аутор: приредио:Драшко Ређеп
Страна: 444
► Остали детаљи

Након изабраних страница Антића, Исидоре, Црњанског, Чиплића, Вељка Петровића и Матића, др Драшко Ређеп је предговором, избором, редакцијом и коментарима приредио и књигу у којој су се нашли најостваренији тренуци Александра Тишме (Хоргош,16.1.1924 – Нови Сад,14.2.2003), репрезентативног српског и европског писца друге половине 20. века.

Пратећи Тишмино стваралаштво од самог почетка др Ређеп је овде напоредо поставио све жанрове којима се писац бавио: приповетке, есеје, песме, одломке из драма и његових чувених романа. У књигу је уврштен и јединствен циклус од четири интервјуа које је са великим писцем водио Јово Париповић у периоду од 1983. до 1995. године.

"Уздржан а бескрајно радознао, Александар Тишма, солиста, као наишао из познатог филма Романа Поланског, а у бити доказани представник генерације без младости, он је средњоевропски синдром верификовао изблиза, својевољан, никако не подносећи баријере, намах интернационалан. Имао је русовску, очајничку, бродоломничку потребу да сведочи о рату, погромима, холокаусту, али и о свицима оргастичког славља у тмурним континенталним, панонским ноћима незајажљиве еротике, скучености, бекства ка светлима великих престоница света. Његов новосадски круг кредом укида драматично општа места уобичајених ламентација над очајем малих средина.

Изричито грађански писац једног прелазног времена, непосредно се, после толико деценија, надовезује на насељени свет Јакова Игњатовића, периферијски, изанђао, крезубавог габарита свести и савести, вере и невере, моћи и немоћи, доброте и свеопште плиме зла и недаћа".

"У новијој српској књижевности, можда се још једино Меши Селимовићу могло да деси да чита два скоро различита текста, а свакако друкчије интонирана, о себи и свом стваралаштву, у двема издањима једне те исте енциклопедије, једног те истог лексикона. Разлог ваља тражити у појави дела каква су Дервиш и смрт, Књига о Бламу и Употреба човека, написаних и публикованих у зрелим, скоро би се рекло накнадним годинама аутора.

У нас је, може бити, још само Исидора Секулић имала сличну генезу изнутра као Александар Тишма: надмашити себе, надрасти освојено, по сваку цену." ... "Писао је о убицама и проституткама, губитницима и крвницима, жртвама и еротоманима, војницима и квислиншким новинарима, као да се без прекида налази пред иследником и исписује једнако своју аутобиографију с којом онај преко пута стола никако није био задовољан."

др Драшко Ређеп