Очи у очи са судбином

Милица Јефтимијевић Лилић као искусни прозаиста, познавалац цивилизације и историје Балкана говори о народима, појединцима – припадницима тих народа – објективно и сталожено, заступајући правило да је најважније створити висок уметнички ниво прозног текста, при чему историја и животна стварност постају као увек када се ствара уметничко сведочење – сижејски материјал за уметничку обраду, што је исказано у самом наслову „Очи у очи са судбином“. Посебан квалитет ове прозе је уметничко-документарна обрада истинитих догађаја на Косову и Метохији. Ауторка примењује метод задржавања истинитости сижејских материјала, али у њима проналази суштаствену драматичну атмосферу која њеној прози обезбеђује посебну компоненту вредности и трајања. Па, ипак, Милица Јефтимијевић Лилић није хроничар који региструје стварносну датост. Она налази збивања која у својој сржи, у самој бити садрже згуснута значења и надзначења. Изванредан детаљ је трагични догађај у касарни у Параћину, кад војник Албанац убија неколико војника Срба, а професори албанске народности одбијају да то осуде као терористички акт. Ипак, постоје  појединци, који бар насамо са Србима, признају да је све отишло предалеко и да се више ништа добро не може очекивати у таквим околностима. (Ђоко Стојичић)